Rođen 14. oktobra 1934. godine u Tuzli, a oprostivši se od ovoga sveta 12. avgusta 2016. godine u Beogradu, Ljubomir „Ljuba“ Popović ostao je jedan od najznačajnijih srpskih slikara XX veka.
Iako je veliki deo svog života stvarao u Francuskoj, njegov umetnički identitet čvrsto je vezan za srpsku, balkansku i evropsku tradiciju, kao i za nove vizije koje je sam kreirao.
Počeci i obrazovanje
Ljubina porodica se pred Drugi svetski rat doselila iz Tuzle u Valjevo, gde je on završio osnovnu školu i Valjevsku gimnaziju. Studirao je prvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku za zidno (dekorativno) slikarstvo, a 1958. godine prelazi na Akademiju likovnih umetnosti – u klasu profesora Marka Čelebonovića, Đorđa Andrejevića Kuna i Mila Milunovića.
Još tokom kraja pedesetih i početka šezdesetih godina učestvovao je u izložbama kao što je grupna izložba „Novi oblici nadrealizma i relacionizma“ u Beogradu 1962. godine.
Pariski uspon i međunarodna afirmacija
Godine 1963. Popović se preselio u Pariz, što se pokazalo kao presudan korak za njegovu karijeru. U vrlo kratkom vremenu stekao je pažnju likovne scene: sporedni izveštaj ukazuje da je „za samo pola godine imao prvu samostalnu izložbu“ u Parizu.
Tokom svog života u Francuskoj razvio je prepoznatljiv stil – fantastični figurativni izraz koji je spajao erotiku, mitologiju, arhitektonske elemente i snažnu slikarsku tehniku.
Ne radi se samo o dekorativnoj figuraciji: kako je navedeno, „sve skupa otkriva čoveka široke kulture, istančanog poznavaoca kako istorije slikarstva, tako i istorije civilizacije uopšte“.
Stvaralački svet i tema
Popovićevo slikarstvo nosi godove istraživanja — „refleksija, imaginacija i posvećenost“ su, kako ističu, tri presudna činioca njegovog duhovnog razvoja. On je „celo svoj život prestajao pred štafelajem i nijedan monah nije toliko stajao pred ikonostasom koliko je Popović stajao pred štafelajem“.
U njegovim platnima često se javljaju: centralna figura okružena mnoštvom sporednih oblika, arhitektonski fragmenti, pejzaž kao metafora, kompozicije koje iskazuju uzajamno prožimanje imaginacije i razuma. Tema ljubavi i smrti za njega nije bila samo tema – to je bio način pristupa slikarstvu. Kako stoji u jednom tekstu: „Ljuba je bio slikar i ljubavi i smrti … uranjao je u sliku, u dijalogu sa njom“.
Poznati radovi Ljubomira Popovića
Ljuba Popović je ostavio iza sebe veliki broj slika, crteža i grafika — većinom u tehnici ulja na platnu, ali i u akvarelu i tušu. Njegova dela se nalaze u muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta, a svako od njih nosi prepoznatljiv pečat njegovog fantastičnog figurativnog stila: erotika, mitološki simboli, demoni, anđeli, arhitektonske vizije i pejzaži iz snova.
Evo nekih od njegovih najpoznatijih i najčešće izlaganih slika:
„Rađanje kosmičkog čoveka“ (Naissance de l’homme cosmique, 1971)
Jedna od najpoznatijih i najreprodukovanijih slika Ljube Popovića. Ogromnog formata (210 x 280 cm), prikazuje čoveka u trenutku stvaranja ili preobražaja. Ispunjena je simbolima svetlosti, organskih oblika i energetskih tokova koji se spajaju u viziju kosmičke svesti.
„Svetlost u lavirintu“ (Lumière dans le labyrinthe)
Kompozicija prepuna telesnih i arhitektonskih motiva koji se prelivaju u svetlosne vihore. Ovo delo je svojevrsna metafora duhovnog traganja i čovekovog odnosa prema sopstvenim strahovima.
„Tajna ljubavi“ (Le Secret de l’amour)
Jedna od njegovih najintimnijih i najpojetičnijih slika. Centralna ženska figura okružena je anđelskim i demonskim oblicima, što predstavlja dualnost ljubavi – kao spasenja i kao iskušenja.
„Mediteranska noć“ (Nuit méditerranéenne)
Slika inspirisana toplotom, erotikom i mitologijom juga. U njoj se spajaju senzualnost i mističnost, dok se u pozadini naziru arhitektonske strukture nalik drevnim hramovima.
„Pad anđela“ (La Chute de l’ange)
Jedna od ključnih slika njegovog kasnijeg opusa. Anđeo, simbol čistote, pada u svet materije, okružen simbolima telesnosti i propadanja. Slika je često tumačena kao metafora čoveka koji gubi duhovnu ravnotežu u savremenom svetu.
„Metafizički pejzaž“ (Paysage métaphysique)
Primer Ljubinog odnosa prema prostoru: arhitektonske konstrukcije, fragmenti tela i svetlosni impulsi stvaraju utisak da se gleda u prostor sna ili unutrašnje vizije.
„Pir u ogledalu“ (Banquet dans le miroir)
Slika prepuna simbolike, gde se figure nalaze u paralelnim stvarnostima — kao da se radnja odvija između dva sveta: vidljivog i nevidljivog.
Ciklusi i tematske celine
Ljuba Popović nije slikao pojedinačna dela bez koncepta – često je radio u ciklusima:
„Erotika i demonologija“ – istraživanje ljudskih strasti i unutrašnjih konflikata;
„Anđeoski padovi“ – serija koja prikazuje borbu između duhovnog i telesnog;
„Metafizički gradovi“ – vizije gradova iz snova, sačinjenih od tela, kamena i svetlosti;
„Žene–boginje“ – ciklus posvećen ženskom principu kao izvoru stvaranja i uništenja.
Povratak i vrednosti domaće scene
Iako se kretao i stvarao među velikim evropskim metropolama, Popović nikada nije izgubio vezu sa Srbijom. U Srbiji je njegova prva veća izložba u Beogradu održana 2015. godine u galeriji Galerija RTS pod nazivom „Izbor iz opusa“.
Kasnije je u SANU priređena retrospektivna izložba sa 45 slika velikog formata.Tokom ove postavke zabeležena je značajna posećenost — više od 57 000 posetilaca, što je čini najposećenijom samostalnom izložbom Popovića u Srbiji.
Nasleđe i značaj
Popović je ostavio neizbrisiv trag u likovnoj umetnosti: nije samo izlagao, on je unosio novu perspektivu – spajanje tradicije i modernosti, slikarskog umeća i egzistencijalnog istraživanja. U jednom intervjuu je istakao: „Slikarsku materiju toliko volim da u trenucima kada se unesem u rad zaboravim da postojim.“
Njegov rad predstavlja most između vizije i realnosti, između balkanske mitologije i istorije, vizantijske tradicije i zapadnih umetničkih praksi. Delima koja sada krase muzeje i privatne kolekcije, i danas komentariše: umetnost nije samo pobegla iz stvarnosti, već je umetnost razumevanje i preobražaj stvarnosti.
