Francuski prosvetitelj Volter, oštrouman kritičar svog vremena, jednom je izgovorio rečenicu koja ostaje istovremeno uznemirujuća i oslobađajuća: „Ono što predstavlja pravu nesreću nije nejednakost – nego zavisnost.“
U svetu u kome se vekovima bori protiv siromaštva, nepravde i razlika u imovini, ova rečenica nas zaustavlja i navodi da se zapitamo: da li je nejednakost zaista najveće zlo? Ili je prava nesreća onda kada čovek više ne može sam da odlučuje o sebi?
Šta je, zapravo, zavisnost?
Zavisnost nije samo siromaštvo. Nije čak ni nedostatak imovine ili prilika. Zavisnost je psihološko i društveno stanje u kojem čovek nije slobodan – u kome mora da se povinuje, da ćuti, da trpi. Ona počinje onog momenta kada neko izgubi mogućnost da donese sopstvenu odluku bez straha od posledica.
To može biti zavisnost od državne milostinje, od političke volje, od tuđeg novca, od poslodavca, čak i od javnog mnjenja. Ljudi koji žive u takvoj zavisnosti mogu imati sve materijalno što im je potrebno, a ipak duboko u sebi osećati poniženje i nemoć. To je ono što razara unutrašnjeg čoveka.
Nejednakost kao prirodno stanje?
Nejednakost, koliko god delovala kao nepravda, duboko je ukorenjena u prirodu društva. Ljudi se rađaju sa različitim sposobnostima, u različitim okolnostima, sa različitim ambicijama. U tom smislu, nejednakost se ne može u potpunosti iskoreniti – niti bi to moralo biti nužan cilj.
Društvo u kome svi imaju isto, po pravilu podrazumeva neku formu prisile i oduzimanje slobode – a to je već korak u pravcu zavisnosti.
Mnogo je opasnije kada se nejednakost koristi kao izgovor da bi se ljudi držali u potčinjenosti. Kada se pod velom „brige za siromašne“ zapravo proizvodi nova klasa zavisnih ljudi koji više ne postavljaju pitanja, jer ne žele da izgube ono malo što im je dato.
Tiha zavisnost savremenog doba
Dok je nekada zavisnost bila očigledna – feudalni odnosi, ropstvo, kmetstvo – danas je ona uglađenija, maskirana. Danas se često zove „sigurnost“. Ljudi pristaju na sve, samo da zadrže radno mesto. Ćute pred nepravdom, jer otplata kredita ne čeka.
Prihvataju poniženje, jer „bolje išta nego ništa“. Izgledaju slobodno, ali u sebi nose stegnute reči, neprespavane noći i osećaj da su zarobljeni u životu koji ne kontrolišu.
Paradoksalno, u društvu gde su sloboda i jednakost uzvišene kao vrhunske vrednosti, sve je više ljudi koji žive kao savremeni podanici. Bez okova na rukama, ali sa lancima u duši.
Zašto je zavisnost gora od nejednakosti?
Zato što ponižava. Zato što čoveka pretvara u nešto manje od onoga što je po prirodi. Nejednakost može da probudi revnost, ambiciju, borbu, čak i ponos. Čovek može biti svestan da ima manje, ali da se ne oseća manje vrednim. Ali kad postane zavisan, on gubi dostojanstvo. I što je najgore – navikava se na to.
Kada se ljudi naviknu na zavisnost, prestaju da žele slobodu. Postaju zadovoljni mrvicama. Tada više nema borbe, nema glasa. Samo tišina i navika.
Izlaz iz kruga zavisnosti
Izlaz nije lak. On znači odricanje od lažne sigurnosti. Znači rizik. Ponekad i siromaštvo, ali siromaštvo sa uspravnim držanjem. Znači prihvatiti nejednakost kao cenu slobode.
Sloboda nikada nije bila jeftina. Ali čovek koji je slobodan – čak i ako nema mnogo – može hodati uzdignute glave. Može da misli, da govori, da odlučuje. Može da kaže „ne“. I u tome je istinska vrednost života.
