Рођен 14. октобра 1934. године у Тузли, а опростивши се од овога света 12. августа 2016. године у Београду, Љубомир „Љуба“ Поповић остао је један од најзначајнијих српских сликара XX века.
Иако је велики део свог живота стварао у Француској, његов уметнички идентитет чврсто је везан за српску, балканску и европску традицију, као и за нове визије које је сам креирао.
Почеци и образовање
Љубина породица се пред Други светски рат доселила из Тузле у Ваљево, где је он завршио основну школу и Ваљевску гимназију. Студирао је прво на Академији примењених уметности у Београду, на одсеку за зидно (декоративно) сликарство, а 1958. године прелази на Академију ликовних уметности – у класу професора Марка Челебоновића, Ђорђа Андрејевића Куна и Мила Милуновића.
Још током краја педесетих и почетка шездесетих година учествовао је у изложбама као што је групна изложба „Нови облици надреализма и релационизма“ у Београду 1962. године.
Париски успон и међународна афирмација
Године 1963. Поповић се преселио у Париз, што се показало као пресудан корак за његову каријеру. У врло кратком времену стекао је пажњу ликовне сцене: споредни извештај указује да је „за само пола године имао прву самосталну изложбу“ у Паризу.
Током свог живота у Француској развио је препознатљив стил – фантастични фигуративни израз који је спајао еротику, митологију, архитектонске елементе и снажну сликарску технику.
Не ради се само о декоративној фигурацији: како је наведено, „све скупа открива човека широке културе, истанчаног познаваоца како историје сликарства, тако и историје цивилизације уопште“.
Стваралачки свет и тема
Поповићево сликарство носи годове истраживања — „рефлексија, имагинација и посвећеност“ су, како истичу, три пресудна чиниоца његовог духовног развоја. Он је „цело свој живот престајао пред штафелајем и ниједан монах није толико стајао пред иконостасом колико је Поповић стајао пред штафелајем“.
У његовим платнима често се јављају: централна фигура окружена мноштвом споредних облика, архитектонски фрагменти, пејзаж као метафора, композиције које исказују узајамно прожимање имагинације и разума. Тема љубави и смрти за њега није била само тема – то је био начин приступа сликарству. Како стоји у једном тексту: „Љуба је био сликар и љубави и смрти … урањао је у слику, у дијалогу са њом“.
Познати радови Љубомира Поповића
Љуба Поповић је оставио иза себе велики број слика, цртежа и графика — већином у техници уља на платну, али и у акварелу и тушу. Његова дела се налазе у музејима и приватним колекцијама широм света, а свако од њих носи препознатљив печат његовог фантастичног фигуративног стила: еротика, митолошки симболи, демони, анђели, архитектонске визије и пејзажи из снова.
Ево неких од његових најпознатијих и најчешће излаганих слика:
„Рађање космичког човека“ (Naissance de l’homme cosmique, 1971)
Једна од најпознатијих и најрепродукованијих слика Љубе Поповића. Огромног формата (210 x 280 cm), приказује човека у тренутку стварања или преображаја. Испуњена је симболима светлости, органских облика и енергетских токова који се спајају у визију космичке свести.
„Светлост у лавиринту“ (Lumière dans le labyrinthe)
Композиција препуна телесних и архитектонских мотива који се преливају у светлосне вихоре. Ово дело је својеврсна метафора духовног трагања и човековог односа према сопственим страховима.
„Тајна љубави“ (Le Secret de l’amour)
Једна од његових најинтимнијих и најпојетичнијих слика. Централна женска фигура окружена је анђелским и демонским облицима, што представља дуалност љубави – као спасења и као искушења.
„Медитеранска ноћ“ (Nuit méditerranéenne)
Слика инспирисана топлотом, еротиком и митологијом југа. У њој се спајају сензуалност и мистичност, док се у позадини назиру архитектонске структуре налик древним храмовима.
„Пад анђела“ (La Chute de l’ange)
Једна од кључних слика његовог каснијег опуса. Анђео, симбол чистоте, пада у свет материје, окружен симболима телесности и пропадања. Слика је често тумачена као метафора човека који губи духовну равнотежу у савременом свету.
„Метафизички пејзаж“ (Paysage métaphysique)
Пример Љубиног односа према простору: архитектонске конструкције, фрагменти тела и светлосни импулси стварају утисак да се гледа у простор сна или унутрашње визије.
„Пир у огледалу“ (Banquet dans le miroir)
Слика препуна симболике, где се фигуре налазе у паралелним стварностима — као да се радња одвија између два света: видљивог и невидљивог.
Циклуси и тематске целине
Љуба Поповић није сликао појединачна дела без концепта – често је радио у циклусима:
„Еротика и демонологија“ – истраживање људских страсти и унутрашњих конфликата;
„Анђеоски падови“ – серија која приказује борбу између духовног и телесног;
„Метафизички градови“ – визије градова из снова, сачињених од тела, камена и светлости;
„Жене–богиње“ – циклус посвећен женском принципу као извору стварања и уништења.
Повратак и вредности домаће сцене
Иако се кретао и стварао међу великим европским метрополама, Поповић никада није изгубио везу са Србијом. У Србији је његова прва већа изложба у Београду одржана 2015. године у галерији Галерија РТС под називом „Избор из опуса“.
Касније је у САНУ приређена ретроспективна изложба са 45 слика великог формата.Током ове поставке забележена је значајна посећеност — више од 57 000 посетилаца, што је чини најпосећенијом самосталном изложбом Поповића у Србији.
Наслеђе и значај
Поповић је оставио неизбрисив траг у ликовној уметности: није само излагао, он је уносио нову перспективу – спајање традиције и модерности, сликарског умећа и егзистенцијалног истраживања. У једном интервјуу је истакао: „Сликарску материју толико волим да у тренуцима када се унесем у рад заборавим да постојим.“
Његов рад представља мост између визије и реалности, између балканске митологије и историје, византијске традиције и западних уметничких пракси. Делима која сада красе музеје и приватне колекције, и данас коментарише: уметност није само побегла из стварности, већ је уметност разумевање и преображај стварности.
