Od vremena kada je Isus hodao zemljom, ljudi su se pitali: „Ko je ovaj čovek?“ Danas, dve hiljade godina kasnije, to pitanje je i dalje aktuelno. Dok neki vide u Njemu samo dobrog učitelja, drugi Ga povezuju sa mitološkim figurama ili istorijskim ličnostima iz drugih kultura. Međutim, apostol Petar je jasno izjavio: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“ Ova ispovest je bila prekretnica u istoriji hrišćanstva i postala je temelj naše vere.
„A kada dođe Isus u krajeve Kesarije Filipove, zapita učenike svoje govoreći: Šta o meni govore ljudi ko je Sin Čovječiji? A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, drugi opet Jeremija, ili koji od proroka. Reče im Isus: A vi šta velite ko sam ja? A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga živoga. A Isus odgovarajući reče mu: Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima.“ (Mt. 16,13-17)
Čak i za vreme zemaljskog života Isusa Hrista, oni koji su svojim očima videli Spasitelja, formirali su oprečna mišljenja o Njemu. Stoga ne iznenađuje zbrka i kolebanja u ljudskim umovima, koja traje već 2000. godina. Odgovarajući na Gospodnje pitanje na različite načine: „Šta kažeš, ko sam ja?“, ljudi prirodno dolaze do dijametralno suprotnih zaključaka i rezultata.
Zašto postoje različita tumačenja Isusovog identiteta?
I tada i danas ima onih koji potpuno odbacuju samo postojanje Boga i proglašavaju Gospoda Isusa Hrista „mitološkim likom“ (1). O takvima ljudima je psalmopevac David rekao: Reče bezumnik u srcu svom: Nema Boga; nevaljali su, gadna su dela njihova; nema nikoga da dobro tvori. (Ps. 14:1). I postajemo svedoci kako su se pokvarili i počinili podla dela (Isto).
Koliko je onih koji su zaboravili Tvorca, bili zavedeni savršenstvom zemaljske prirode i obožili elemente i nebeska tela – vodu, vazduh, zemlju, sunce. „Neki su čak obožili svoje strasti i poroke: oni koji su se ljutili i radovali mukama i krvoproliću, izmislili su Krona i Aresa; drugi – Bakhusa, treći – Afroditu. Kao i pre više hiljada godina, takvi ljudi veruju u određene „sile“, u „vanzemaljsku inteligenciju“, u „poltergajste“, u „vanzemaljce“ sa kojima neustrašivo „dolaze u kontakt“…
Ali bilo je i drugih ljudi koji nisu prihvatili Hrista, koji su Ga nazivali „prevarantom“, koji su Ga predali na prekor i pogubljenje, a zatim uz pomoć podmićivanja, pokušali da sakriju Njegovo Vaskrsenje (videti: Ibid. 28, 12–15). U naše vreme takvi doslovno pišu sledeće : „Samo pominjanje Hristovog imena izaziva nelagodnost. A da Ga smatram Mesijom – ne bih se ni usudio da kažem! (2) . Koga oni čekaju do danas, čiji dolazak aktivno promovišu? Sam Gospod odgovara na ovo pitanje: „Ja dođoh u ime Oca svog i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti.“ (Jn. 5,43). Patrističko predanje jasno svedoči da je taj „drugi“ Antihrist. Zato je Gospod rekao: „Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži. “ (Jn. 8,44).
Kako prepoznati pravu veru?
Sada se okrenimo onima koji su poštovali Hrista „kao jednog od proroka“. A takvi ljudi i danas postoje. Oni ne odbacuju ni proroke Starog Zaveta ni Isusa Hrista. Međutim, svi prethodni proroci, uključujući Mojsija („Musa“) i Isusa („Isa“), po njihovom mišljenju, samo su prethodnici „najvećeg proroka – Muhameda“, osnivača muhamedanske religije. Ova religija ne priznaje nikakvo Božije sinovstvo (videti: Koran. 3, 52/59), štaviše, ona uči da Bog nikada i nikada ne bi predao svog Sina, da je postojao, sramnoj smrti na krstu; da nije Hristos stradao na Krstu (videti: Isto 4, 56 / 157), nego je umesto Njega razapet drugi, itd. Muhamedanci takođe ne veruju u postojanje Duha Svetoga – Treću Ipostas sv. Svete Trojice, pa stoga nemaju spasonosnu blagodat Božiju, direktnu blagodatnu vezu između zemlje i Neba (3) . Njihova religija negira slobodu ljudske volje, umesto toga propoveda sumorni fatalizam, koji ima mnogo negativnih posledica.
Ali još uvek ima ljudi koji su uspeli da „pošalju“ Hrista na 30 godina – u Indiju. Tamo je On navodno „savladao tajne joge, naučio da čini čuda i otišao po svetu da propoveda novo učenje. Isa, kako ga u Indiji zovu, upoznat sa praksom joge, lako je uspeo da padne u stanje koje se ne razlikuje od smrti, i da ustane nepovređen nakon skidanja sa krsta” (4) . Drugi, bez ikakvog oklevanja, tvrde da je Hristos „niko drugi do sam Krišna u svojoj sledećoj inkarnaciji (prema drugom tumačenju, Krišnin sin)” (5) , a čuju se i druge lude tvrdnje. I ovo bezumlje se širi, jer knez ovoga sveta, đavo, uvlači u njega i odrasle i decu, oduzima poslednji razum nesrećnicima i gura ih u bezdan greha, pokušavajući da uništi lik i priliku Božiju u čoveku.
Bezvremenske reči apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova služe nam kao spasonosno upozorenje : „Ko je lažljivac ako ne onaj ko poriče da Isus jeste Hristos. Taj je antihrist, koji odriče Oca i Sina. Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema; a koji priznaje Sina, ima i Oca.“ (1. Jn. 2, 22-23). I dalje: „Ljubljeni, ne vjerujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svijet. Po ovome raspoznavajte Duha Božijeg: Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, od Boga je; A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svijetu.“ (1. Jn. 4:1-3). I uporno pokušavaju da nas ubede da su sve vere dobre, da, iako je Bog Jedan, do Njega možete doći različitim putevima… Ali apostol Jakov je napisao: „Ti vjeruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli vjeruju, i drhte.“ (Jak. 2:19). To znači da nisu sve vere iste, ali postoji jedna prava vera, Pravoslavna, dok su druge – demonske.
Uloga Crkve u očuvanju prave vere
Ali može se postaviti i pitanje: šta je razlog za nesuglasice između hrišćana koji ispovedaju Isusa Hrista, Sina Boga Živoga?
Vratimo se Spasiteljevim rečima kojima smo započeli naš razgovor: „A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.“ (Mt. 16,18). Da li bi Hristos, predviđajući predstojeće trostruko odricanje Petra, mogao da ga postavi ovim rečima za „kneza apostola“ ili „temelja Crkve“? Pošto je primio blagodat Duha Svetoga, Petar je, kao što je poznato, ostao jednak među jednakima u činu apostola i čak je jednom bio kritikovan od apostola Pavla (videti: Gal. 2, 11-21). To znači da su Petrovi „ne od krvi i mesa” nepokolebljivi temelj Crkve Hristove, već vera koju su ispovedali da je Isus Hristos Sin Boga Živoga. Dakle, ne može se pripisivati nepogrešivost ljudskom „krvi i telu“, podložnim gordosti i drugim gresima.
U međuvremenu, upravo se to dogodilo među katolicima i na kraju dovelo do pojave tako poznatih pojava kao što su inkvizicija, indulgencija, jezuitski moral itd.
Međutim, protestanti, koji su bili protiv nekih ekstrema katolika, nisu se vratili istini, već su upali u devijacije drugačije vrste. Odbacivši Sveto Predanje Crkve, iskustvo i autoritet Svetih Otaca i Vaseljenskih Sabora, počeli su da tumače Sveto Pismo samostalno, svojim ljudskim strasnim grešnim umom, svako u meri svoje gordosti. Kao rezultat niza neizbežnih unutrašnjih podela, ovi „demonstranti“ su otkrili svetu bezbroj vera i denominacija, ili, jednostavnije rečeno, sekti.
Gde je izlaz? Da li je moguće rešavati postojeće duhovne probleme samo zakonskim merama, ograničavanjem uticaja lažnih religija i sekti? Naravno, danas su takve mere neophodne, ali i druge stvari nisu ništa manje važne. Neopisivom milošću Božijom imali smo priliku da se rodimo na tlu pravoslavnom, uključeni smo u hiljadugodišnju pravoslavnu tradiciju, većina nas, po prijemu Tajne Krštenja, su pravoslavni ljudi. Ali da li smo vredni ove velike titule i nasleđa? U čemu se i koliko često otkriva vitalnost naše vere? Da li se ova vera potvrđuje delima? Uostalom, po reči apostola Jakova, kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva (Jak. 2, 26). Isti apostol nam je na nazidanje rekao: „Pokorite se, dakle, Bogu, a usprotivite se đavolu, i pobjeći će od vas. Približite se Bogu, i On će se približiti vama. Očistite ruke, grješnici, popravite srca vaša, dvodušni.“ (Jak. 2, 7-8).
Neka nas Gospod izbavi od dvoumlja, neka nas učvrsti u veri Pravoslavnoj, i neka se sa naše zemlje rasteraju sva iskušenja demonskih vera! Amin!
Protojerej Pavle Bojankov, klirik hrama Sv. Aleksandra Nevskog, Minsk
Za Fondaciju Prijatelj Božiji sa ruskog: Petar Volkov
