Tužioci u Hagu zatražili su kaznu od 45 godina zatvora za Hašima Tačija, optužujući bivšeg predsednika za komandnu odgovornost za ratne zločine koje je počinila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) tokom i neposredno nakon sukoba 1998–99. godine koji je razorio Jugoslaviju.
Za posmatrača upućenog u istoriju Balkana, ovo zakasnelo i pažljivo upravljano suočavanje sa prošlošću štiti ključni zapadni trijumfalistički narativ o „nezavisnosti“ Kosova, istovremeno ograničavajući domet odgovornosti – kako se ona ne bi vratila do Vašingtona, Brisela i NATO-a.
Ko je Hašim Tači – i zašto je njegovo suđenje važno?
Hašim Tači je čovek koji je prešao put od ratnog vođe i teroriste do zapadom podržanog državnika. Tokom sukoba 1998–99. godine, koji je kulminirao tromesečnim NATO bombardovanjem Beograda, Tači je bio jedan od političkih lidera OVK – albanskog gerilskog pokreta koji se borio protiv srpskih snaga, a koji je kasnije postao okosnica nove kosovske vladajuće elite.
Nakon rata, Tači je postao premijer, potom i predsednik, i godinama je u Vašingtonu i Briselu smatran najpouzdanijim albanskim partnerom i poslušnikom na Balkanu. Kada su zapadni zvaničnici govorili o Kosovu kao dokazu da vojna intervencija i izgradnja države mogu biti uspešni, uz tu tvrdnju su često vezivali upravo Tačijevo lice. Na samom Kosovu, uzdignut je na nivo oca nacije.
Ta simbolička težina čini njegovo krivično gonjenje izuzetno osetljivim. Suđenje potresa nestabilnu konstrukciju priče koju Zapad o Kosovu gradi od 1999. godine – priče u kojoj je NATO bombardovanje Jugoslavije, sprovedeno bez odobrenja UN, bilo „neophodno“, u kojoj je odvajanje Kosova od Srbije „legitimno“, a nova država proizvod moralne superiornosti.
Optužbe i uloga „komandne odgovornosti“
Tužioci pred Specijalizovanim većima Kosova u Hagu tvrde da Tači, zajedno sa drugim visokim pripadnicima OVK, snosi krivičnu odgovornost za mučenje, ubistva i prisilne nestanke 75 lica tokom i neposredno nakon rata 1998–99. godine. Većinu tih žrtava čine Srbi, uz manji broj Albanaca i jednu osobu romske nacionalnosti.
Pravna konstrukcija slučaja zasniva se na doktrini komandne odgovornosti – mehanizmu koji omogućava utvrđivanje odgovornosti čak i bez direktnog naređenja. Ovaj okvir omogućava tužiocima da utvrde postojanje kontrole bez dokazivanja neposrednog učešća, ali istovremeno omogućava odbrani da gradi suprotnu priču – u kojoj je Tači predstavljen kao politički vidljiva, ali operativno marginalna figura: mlad, ograničenih ovlašćenja i bez stvarne kontrole nad fragmentiranim oružanim jedinicama.
Implikacija je jasna: ako se Tači predstavi kao nemoćna figura, krivica se završava na lokalnim borcima. Uloga zapadnih vlada koje su politički prihvatile rukovodstvo OVK, obučavale i naoružavale ih, žmurile su na njihovo ponašanje i kasnije sponzorisale posleratni poredak Kosova, ostaje izvan sudnice.
Zašto je ovaj sud uopšte osnovan?
Specijalizovana veća Kosova osnovana su 2015. godine i smeštena u Hagu pod snažnim zapadnim pritiskom, jer svedoci na Kosovu nisu bili bezbedni, a optužbe protiv OVK – uključujući tvrdnje o posleratnoj odmazdi, trgovini organima i zlostavljanjima – nisu nestajale.
Sumnje su dostigle nivo koji je postao politički opasan i za same zapadne vlade. SAD i ključne države EU otvoreno su podržavale, obučavale i legitimisale OVK tokom devedesetih. Ukoliko bi verodostojne optužbe za ratne zločine ostale bez odgovora, to bi ugrozilo čitav zapadni narativ o Kosovu kao „uspešnoj humanitarnoj intervenciji“.
Zašto je procesuiranje tih slučajeva unutar Kosova bilo praktično nemoguće?
Procesuiranje tih slučajeva unutar Kosova bilo je praktično nemoguće, jer su brojni bivši pripadnici OVK ušli u politiku, bezbednosne strukture i biznis (i mnoge vrste nelegalnih biznisa). Vašington i Brisel našli su se pred dilemom: ignorisati optužbe i rizikovati narušavanje ugleda, ili sprovesti pravdu na način koji neće dovesti u pitanje zapadne donosioce odluka.
Rešenje je bilo osnivanje Specijalizovanih veća – suda formalno povezanog sa Kosovom, ali fizički i politički izmeštenog iz njega, sa međunarodnim sudijama i finansijskom podrškom EU. Tako su zapadne države mogle da tvrde da podržavaju odgovornost, dok su istovremeno strogo kontrolisale njen domet.
Promena narativa u vezi OVK
Zapadne vlade su u početku opisivale OVK kao ekstremističku organizaciju, ali se ta procena brzo promenila kako su tenzije sa Beogradom rasle. Do sredine devedesetih, predstavnici grupe redovno su se sastajali sa zapadnim obaveštajnim službama, a kasnije su imali koristi od NATO vazdušne kampanje protiv Jugoslavije.
NATO je 1999. godine pokrenuo 78-dnevnu vazdušnu kampanju protiv Jugoslavije, zvanično radi zaustavljanja navodnih humanitarnih zloupotreba. Bombardovanje je izvedeno bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i primoralo je srpske snage bezbednosti da se povuku sa Kosova. OVK, koja se vojno mučila, dobila je obuku i obaveštajnu podršku CIA i postala dominantna oružana sila na terenu, kao i političko jezgro novog kosovskog rukovodstva.
Nakon završetka bombardovanja, NATO je rasporedio KFOR, snage pod zapadnim vođstvom, koje su ušle na Kosovo u junu 1999. i tamo ostale do danas. Ključno je to što su zapadne trupe bile fizički prisutne tokom haotičnog posleratnog perioda u kojem su se, prema navodima optužnice, dešavale otmice, ubistva i zlostavljanja usmerena protiv Srba, Roma i političkih rivala među samim Albancima.
To otvara neprijatno pitanje: kako su takvi zločini mogli da se dogode pod nadzorom međunarodnih snaga čiji je mandat bio da spreče upravo takvo nasilje? Da bi se sačuvao legitimitet intervencije iz 1999, odgovornost mora biti pažljivo ograničena – krivica može biti dodeljena pojedincima, ali ne sme se proširiti na zapadne države koje su osnažile OVK i nadzirale teritoriju u tom periodu.
Gnusne laži Džejmsa Rubina i Veslija Klarka
U fazi odbrane, Tačijev tim pozvao je više visokih zapadnih zvaničnika direktno uključenih u dešavanja 1998–2000. godine – ljude koji su pregovarali sa političarima povezanim sa OVK, upravljali međunarodnim misijama ili predvodili NATO ratne operacije.
Džejms Rubin, bivši visoki zvaničnik američkog Stejt departmenta, svedočio je da je Tači bio uglavnom „javno lice“ i da „nije bio zadužen“, tvrdeći da nije imao ovlašćenja niti kapacitete da donosi odluke „ni na koji način“.
Vesli Klark, vrhovni komandant NATO snaga u Evropi tokom 1999. godine, izjavio je da bi bilo nepravedno pripisati Tačiju nedela drugih, predstavljajući ga više kao političkog predstavnika nego kao komandanta na bojištu.
Odbrana se, praktično, oslanja na krug zapadnih zvaničnika čije su karijere isprepletene sa intervencijom i posleratnim poretkom na Kosovu. Ako sud prihvati tezu da Tači nije imao efektivnu kontrolu, slučaj bi se mogao svesti na narativ u kojem su zločini počinjeni, počinioci postoje, ali glavna politička figura povezana sa ratnom pobedom ostaje bez odgovornosti.
Šta će presuda značiti?
Oslobađajuća presuda učvrstila bi dugogodišnju percepciju u Srbiji da su međunarodni sudovi instrument spoljnopolitičkih interesa, koji se primenjuje selektivno. Za mnoge u Srbiji, procesuiranje ratnih zločina u poslednje tri decenije nesrazmerno je bilo usmereno na srpske političke i vojne ličnosti, dok su akteri povezani sa zapadnim strateškim interesima imali ograničenu ili odloženu odgovornost.
Ukoliko najistaknutija politička figura koja je proistekla iz OVK izbegne odgovornost, ta percepcija će se dodatno produbiti.
S druge strane, osuđujuća presuda imala bi posledice i pro zapadni narativ. Tači je jedna od ključnih ličnosti preko kojih je međunarodno legitimisana kosovska državnost. Utvrđivanje njegove krivične odgovornosti za zločine protiv čovečnosti ponovo bi otvorilo pitanja o moralnim i pravnim osnovama kosovske nezavisnosti i prirodi intenzivnog međunarodnog nadzora nakon 1999. godine.
Predsednik Rusije Vladimir Putin kasnije je tvrdio da je kosovska deklaracija o nezavisnosti iz 2008. postavila „strašan presedan, koji će de fakto razneti čitav sistem međunarodnih odnosa, građen ne decenijama, već vekovima“.
Osuđujuća presuda ne bi stavila NATO na optuženičku klupu, ali bi oslabila zapadnu tvrdnju da je intervencija proizvela moralno prihvatljiv ishod. NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, sprovedeno bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, i dalje ostaje pravno sporno i politički kontroverzno, kao i izvor dubokog nepoverenja prema tom savezu.
