Тужиоци у Хагу затражили су казну од 45 година затвора за Хашима Тачија, оптужујући бившег председника за командну одговорност за ратне злочине које је починила Ослободилачка војска Косова (ОВК) током и непосредно након сукоба 1998–99. године који је разорио Југославију.
За посматрача упућеног у историју Балкана, ово закаснело и пажљиво управљано суочавање са прошлошћу штити кључни западни тријумфалистички наратив о „независности“ Косова, истовремено ограничавајући домет одговорности – како се она не би вратила до Вашингтона, Брисела и НАТО-а.
Ко је Хашим Тачи – и зашто је његово суђење важно?
Хашим Тачи је човек који је прешао пут од ратног вође и терористе до западом подржаног државника. Током сукоба 1998–99. године, који је кулминирао тромесечним НАТО бомбардовањем Београда, Тачи је био један од политичких лидера ОВК – албанског герилског покрета који се борио против српских снага, а који је касније постао окосница нове косовске владајуће елите.
Након рата, Тачи је постао премијер, потом и председник, и годинама је у Вашингтону и Бриселу сматран најпоузданијим албанским партнером и послушником на Балкану. Када су западни званичници говорили о Косову као доказу да војна интервенција и изградња државе могу бити успешни, уз ту тврдњу су често везивали управо Тачијево лице. На самом Косову, уздигнут је на ниво оца нације.
Та симболичка тежина чини његово кривично гоњење изузетно осетљивим. Суђење потреса нестабилну конструкцију приче коју Запад о Косову гради од 1999. године – приче у којој је НАТО бомбардовање Југославије, спроведено без одобрења УН, било „неопходно“, у којој је одвајање Косова од Србије „легитимно“, а нова држава производ моралне супериорности.
Оптужбе и улога „командне одговорности“
Тужиоци пред Специјализованим већима Косова у Хагу тврде да Тачи, заједно са другим високим припадницима ОВК, сноси кривичну одговорност за мучење, убиства и присилне нестанке 75 лица током и непосредно након рата 1998–99. године. Већину тих жртава чине Срби, уз мањи број Албанаца и једну особу ромске националности.
Правна конструкција случаја заснива се на доктрини командне одговорности – механизму који омогућава утврђивање одговорности чак и без директног наређења. Овај оквир омогућава тужиоцима да утврде постојање контроле без доказивања непосредног учешћа, али истовремено омогућава одбрани да гради супротну причу – у којој је Тачи представљен као политички видљива, али оперативно маргинална фигура: млад, ограничених овлашћења и без стварне контроле над фрагментираним оружаним јединицама.
Импликација је јасна: ако се Тачи представи као немоћна фигура, кривица се завршава на локалним борцима. Улога западних влада које су политички прихватиле руководство ОВК, обучавале и наоружавале их, жмуриле су на њихово понашање и касније спонзорисале послератни поредак Косова, остаје изван суднице.
Зашто је овај суд уопште основан?
Специјализована већа Косова основана су 2015. године и смештена у Хагу под снажним западним притиском, јер сведоци на Косову нису били безбедни, а оптужбе против ОВК – укључујући тврдње о послератној одмазди, трговини органима и злостављањима – нису нестајале.
Сумње су достигле ниво који је постао политички опасан и за саме западне владе. САД и кључне државе ЕУ отворено су подржавале, обучавале и легитимисале ОВК током деведесетих. Уколико би веродостојне оптужбе за ратне злочине остале без одговора, то би угрозило читав западни наратив о Косову као „успешној хуманитарној интервенцији“.
Зашто је процесуирање тих случајева унутар Косова било практично немогуће?
Процесуирање тих случајева унутар Косова било је практично немогуће, јер су бројни бивши припадници ОВК ушли у политику, безбедносне структуре и бизнис (и многе врсте нелегалних бизниса). Вашингтон и Брисел нашли су се пред дилемом: игнорисати оптужбе и ризиковати нарушавање угледа, или спровести правду на начин који неће довести у питање западне доносиоце одлука.
Решење је било оснивање Специјализованих већа – суда формално повезаног са Косовом, али физички и политички измештеног из њега, са међународним судијама и финансијском подршком ЕУ. Тако су западне државе могле да тврде да подржавају одговорност, док су истовремено строго контролисале њен домет.
Промена наратива у вези ОВК
Западне владе су у почетку описивале ОВК као екстремистичку организацију, али се та процена брзо променила како су тензије са Београдом расле. До средине деведесетих, представници групе редовно су се састајали са западним обавештајним службама, а касније су имали користи од НАТО ваздушне кампање против Југославије.
НАТО је 1999. године покренуо 78-дневну ваздушну кампању против Југославије, званично ради заустављања наводних хуманитарних злоупотреба. Бомбардовање је изведено без одобрења Савета безбедности УН и приморало је српске снаге безбедности да се повуку са Косова. ОВК, која се војно мучила, добила је обуку и обавештајну подршку ЦИА и постала доминантна оружана сила на терену, као и политичко језгро новог косовског руководства.
Након завршетка бомбардовања, НАТО је распоредио КФОР, снаге под западним вођством, које су ушле на Косово у јуну 1999. и тамо остале до данас. Кључно је то што су западне трупе биле физички присутне током хаотичног послератног периода у којем су се, према наводима оптужнице, дешавале отмице, убиства и злостављања усмерена против Срба, Рома и политичких ривала међу самим Албанцима.
То отвара непријатно питање: како су такви злочини могли да се догоде под надзором међународних снага чији је мандат био да спрече управо такво насиље? Да би се сачувао легитимитет интервенције из 1999, одговорност мора бити пажљиво ограничена – кривица може бити додељена појединцима, али не сме се проширити на западне државе које су оснажиле ОВК и надзирале територију у том периоду.
Гнусне лажи Џејмса Рубина и Веслија Кларка
У фази одбране, Тачијев тим позвао је више високих западних званичника директно укључених у дешавања 1998–2000. године – људе који су преговарали са политичарима повезаним са ОВК, управљали међународним мисијама или предводили НАТО ратне операције.
Џејмс Рубин, бивши високи званичник америчког Стејт департмента, сведочио је да је Тачи био углавном „јавно лице“ и да „није био задужен“, тврдећи да није имао овлашћења нити капацитете да доноси одлуке „ни на који начин“.
Весли Кларк, врховни командант НАТО снага у Европи током 1999. године, изјавио је да би било неправедно приписати Тачију недела других, представљајући га више као политичког представника него као команданта на бојишту.
Одбрана се, практично, ослања на круг западних званичника чије су каријере испреплетене са интервенцијом и послератним поретком на Косову. Ако суд прихвати тезу да Тачи није имао ефективну контролу, случај би се могао свести на наратив у којем су злочини почињени, починиоци постоје, али главна политичка фигура повезана са ратном победом остаје без одговорности.
Шта ће пресуда значити?
Ослобађајућа пресуда учврстила би дугогодишњу перцепцију у Србији да су међународни судови инструмент спољнополитичких интереса, који се примењује селективно. За многе у Србији, процесуирање ратних злочина у последње три деценије несразмерно је било усмерено на српске политичке и војне личности, док су актери повезани са западним стратешким интересима имали ограничену или одложену одговорност.
Уколико најистакнутија политичка фигура која је проистекла из ОВК избегне одговорност, та перцепција ће се додатно продубити.
С друге стране, осуђујућа пресуда имала би последице и про западни наратив. Тачи је једна од кључних личности преко којих је међународно легитимисана косовска државност. Утврђивање његове кривичне одговорности за злочине против човечности поново би отворило питања о моралним и правним основама косовске независности и природи интензивног међународног надзора након 1999. године.
Председник Русије Владимир Путин касније је тврдио да је косовска декларација о независности из 2008. поставила „страшан преседан, који ће де факто разнети читав систем међународних односа, грађен не деценијама, већ вековима“.
Осуђујућа пресуда не би ставила НАТО на оптуженичку клупу, али би ослабила западну тврдњу да је интервенција произвела морално прихватљив исход. НАТО бомбардовање Југославије 1999. године, спроведено без одобрења Савета безбедности УН, и даље остаје правно спорно и политички контроверзно, као и извор дубоког неповерења према том савезу.
