Питање статуса и права династије Петровић након уједињења 1918. године дуго је представљало једно од најосетљивијих отворених питања нове југословенске државе. У годинама политичке нестабилности, спољних притисака и унутрашњих подела, оно је имало потенцијал да прерасте у трајни легитимистички спор. Управо зато начин на који је тај проблем коначно решен 1927. године заслужује да буде сагледан без митова и накнадних интерпретација.
За разлику од многих историјских примера у којима су поражене династије остављане у правној и материјалној неизвесности, Краљ Александар Карађорђевић је изабрао другачији пут. Уместо да питање породице Петровић остане трајни извор политичких спорова и будућих захтева, држава је донела одлуку да се са њима изврши коначно и потпуно поравнање.
Та одлука није била израз слабости, већ државничке процене да је стабилност младе државе важнија од продужавања историјских сукоба.
Законска и финансијска тачка на спор
Кључни документ представља Финансијски закон за буџетску 1927/28. годину, којим је држава овластила Министарство финансија да изврши исплату укупно 42 милиона динара члановима породице Николе Петровића. Право на средства имали су бивши престолонаследник Данило, деца књаза Мирка, књаз Петар, као и књегиње Ксенија и Вјера.
Исплата је била предвиђена делом у готовини, а делом кроз доживотну ренту, што јасно показује да није реч о симболичној накнади, већ о темељно осмишљеном и финансијски значајном поравнању.
Овим актом држава је, практично, затворила вишегодишњи спор који је после 1918. оптерећивао и унутрашње политичке односе и међународни положај Краљевине.
Није, међутим, реч била о пукој финансијској одлуци. Историјски извори указују да је претходно дошло до политичког „отопљавања“. Данило Петровић је 7. фебруара 1927. године у Ђенови дао изјаву којом је прихватио реалност нове државе и нормализовао однос према Београду. Управо се тај чин у изворима препознаје као услов да се уопште приступи законском решавању његовог и статуса осталих чланова породице.
Добра воља, а не обавеза
Важно је нагласити да овај потез није био резултат правне принуде. Држава није била у обавези да исплаћује накнаду бившој династији чија је власт престала 1918. године. Одлука да се то ипак учини представљала је израз добре воље краља Александра, који је желео да нико не може да тврди да је нова држава било коме остала дужна – ни политички, ни морално, ни материјално.
Тиме је јасно послата порука да Краљевина СХС не гради своју будућност на неправди, већ на затварању спорова и јасним правним актима.
У тренутку исплате, динар је био везан за златни стандард. Износ од 42 милиона динара одговарао је количини од око 12,18 тона злата, што би у данашњим условима износило око 730 милиона евра, а по основу куповне моћи и економске тежине чак и до једне милијарде евра.
То показује да држава није штедела када је реч о коначном решењу питања које је могло да оптерећује њену будућност.
Шта ова чињеница значи данас
Управо због оваквог, потпуног и законски уређеног поравнања, сваки покушај да се потомци династије Петровић данас представљају као „престолонаследници“ или носиоци некаквих неостварених права, нема ни правно ни историјско утемељење.
Држава је платила, и то платила у целости. Спор је затворен, нагодба прихваћена, а политичка реалност призната. У том смислу, 1927. година представља јасну историјску границу после које више не постоји основ за било какве династичке претензије породице Петровић, пише Политика.
Државнички пример за историју
Одлука краља Александра да проблем не гура под тепих, већ да га реши отворено и великодушно, остаје један од примера државничког поступања у сложеним временима. Она показује да је нова југословенска држава желела да своје темеље гради на јасним одлукама и затвореним питањима, а не на нерешеним рачунима из прошлости.
Историја, међутим, јасно бележи да је породица Петровић 1927. године исплаћена, а тиме је и прича о престолу Црне Горе добила своју коначну тачку.
