Пре скоро две године, написао сам текст где критикујем срамно ћутање на причу о интеграцији просвете. Два дана након објаве истог, на дан Универзитета, са свечаности осута је паљба да ми који говоримо о опасностима по Универзитет јесмо страни плаћеници. Да јесмо, не би ми, вероватно, била дијагностикована трострука дискус хернија настала због природе посла којим се, пре, али и током читавог студирања бавим како бих завршио студије, већ би ми једини посао био трабуњање по друштвеним мрежама, блебетање о некаквим правима, а у опису мог профила, стајало председник невладине организације или тако нешто.
Нисмо ми страни плаћеници, већ сте ви унутрашњи непријатељи.
Данас, када је све већ јасно шта ће се десити, опет ћуте телетабиси из Српске листе, који су били изричити у изјавама да до интеграције неће доћи. Данас, када је група студената Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици организовала протестни скуп, појавило се нешто више од 40 људи. Где су студенти, где су професори, где су грађани? Димитрије Ракочевић, студент Филозофског факултета, рекао је: „Устаните, угрожен је наш Универзитет, није више реч ко је на којој страни, ради се о нашем опстанку.“
Кога позива студент? Ко да устане?
Онај професор што је дошао у кафану преко пута школе у Ранилугу да зове ученике да се врате на наставу? Нећемо, профо, није легла уплата! Одговорили су. Биће у току дана, рекао им је, а они су га оладили речима да ће се вратити на час када им буду дали паре. Није вам јасно о чему је реч? Просто, деце на Косову је све мање, те професори месечно издвајају новац за ученике како би их платили да им долазе на часове, односно уписали школе у којима предају. Не, не воле их баш толико да им плаћају да им преносе знање, већ их плаћају да би имали посао, јер, ако нема ученика, нема ни посла. Износ који професори дају ученицима, по сведочењу ученика који не желе јавно да говоре, разликује се од школе до школе. Плус, свако од ученика, приликом уписа, бира хоће да му школа (професори) купе мобилни телефон, бицикл, скутер.
Ко да устане?
Директор једне од тих школа који је звао ученика да дође и подигне диплому, а он је одбио речима да му је донесе кући, цитирам: „Ти си ме натерао да упишем школу, ти ми диплому и донеси.“
Ко да устане?
Министар који говори о скраћивању школског часа на 30 минута, док их на Косову укидају.
Ко да устане?
Колеге му из Новог Сада које су изгласале забрану употребе заставе „Нема предаје“?
Ко да устане?
Очекујемо ли да устану они из моје приче са једном девојком: У читаоници студентског дома у Косовској Митровици није било никог сем те студенткиње и мене. Мало смо читали, мало размењивали мишљења на различите теме. Зашто си уписала гимназију, упитао сам је. Нисам хтела да упишем гимназију, али сам морала, одговорила је. Морала? Зашто? Био је услов, ако сестра и ја упишемо гимназију, тетка ће добити посао. Што си прихватила, осуђивачки сам јој одбрусио. Шта сам могла да радим кад ме је цела фамилија притискала?!
Све је накарадно, изопачено, извитоперено, ишчашено.
Кога позива студент?
Кратковиде професоре, слепе родитеље, ученике научене неморалности, хипокризији, недостојности? Или оне који су нас све заједно, уз помоћ прећуткивања народа, издали?
Позива све, али их неће дозвати.
Неће.
Зато што су сви оглувели од личних интереса, зато ће уместо нашег опстанка, остати срамота.
