Nakon što su Drakulić i Šargovac ostali pusti, jer su ustaše sve poklale, došao je red na treći čin i susedno selo – Motike, gde su, prema dostupnim podacima, koljači ubili 679 srpskih žitelja.
U Motikama su sve do Drugog svetskog rata zajedno živeli Srbi i Hrvati. Od ukupnog stanovništva bilo je oko 60 odsto Srba i 40 odsto Hrvata. Drugih naroda i vera nije skoro ni bilo.
Dragan Stijaković, koji je početkom Drugog svetskog rata imao 16 godina, živeo je u selu Motike. Svedoči da su već u aprilu 1941. godine Hrvati postali agresivni prema Srbima. I to bez povoda.
„Hrvati su postali agresivni na svakom koraku. Bez povoda. Po selu, pojedinačno i u grupama, u uniformama i u civilnim odelima svakodnevno su se kretali pripadnici Nezavisne Države Hrvatske“, ispričao je Stijaković Lazaru Lukajiću, koji je prikupljao dokaze o strašnom masakru nad Srbima.
On ističe da je bilo očigledno na svakom koraku da je broj naoružanih lica naglo povećan.
„Krstarili su kroz Motike i sve kontrolisali. Proveravali su da li su svi srpski muškarci kod kuće, da neko nije pobegao u odmetnike. Pretili su da će biti oterane u logor porodice iz kojih neko od odraslih muškaraca ode u nepoznatom pravcu. Zbog toga se niko od Srba nije smeo udaljavati od kuće“, svedoči Stijaković.
Hrvati su počeli da drže svu vlast u selu, dok su Srbi od aprila 1941. godine bili praktično porobljeni i potpuno obespravljeni.
„Stanovništvo Motika bilo se naviklo na svakodnevnu pucnjavu i prisustvo vojske i oružanih civila. Svakodnevni poljoprivredni, kućni i drugi poslovi obavljani su kao i ranije, koliko se moglo. Deca su u jesen 1941. redovno krenula u školu u Motikama“, priča on.
Stijaković se sećao i učiteljice u Motikama pre rata Hrvatice Mare Kovačević, koja nije volela srpsku decu.
„Za svaku sitnicu nas tuče, po 17 udaraca šibom po dlanu. Kad šiba dokači ruku iznad šake, pojave se modrice i šklobukovi“, navodi Stijaković.
Odgovor na progone
Ali, posle nekog vremena, priča Stijaković, vojska je zauzela školu i tu se smestila, pa su deca prestala da idu na nastavu.
„Škola u Motikama bila je pogodna za smeštaj vojske zato što je to velika zgrada i zato što je na putu i blizu Banjaluke“, kaže on.
Uvidevši da se nešto strašno sprema, Srbi su počeli da se tajno sastaju i dogovaraju kako da zaštite svoja sela i porodice od ustaša, koje su sve češće odvodile ljude kojim se potom gubio svaki trag.
Međutim, ustaše su saznale za te tajne sastanke. Svi koji su pokušali da zaštite svoje porodice ubijeni su. Teror, mučenje, zlostavljanje – bili su sve izraženiji. I tako mesecima.
