U banjalučkom selu Drakulić ustaše su kobnog 7. februara 1942. godine samo u jednom danu ubile najmanje 2.300 Srba, od kojih više od 500 dece mlađe od 14 godina, odnosno svaka peta žrtva bilo je dete, utvrdio je Lazar Lukajić, autor knjige „Fratri i ustaše kolju“ koji je decenijama istraživao sudbinu srpske dece u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Nakon zločina u rudniku Rakovac, nedaleko od Banjaluke 7. februara 1942. godine ustaše su sa pristiglim pojačanjima krenule u okolna srpska sela, a Drakulić je bio prvi na redu za najmonstruoznija ubijanja.
Pomagali im lokalni Hrvati
Tu su im pomagali lokalni Hrvati, koji su dan pre pokolja bili pozvani kod crkve u Petrićevcu i odatle odvedeni u ustaški tabor u Banjaluci, gde im je priređena večera. Svi prisutni Hrvati iz Drakulića su nakon večere bili „zakleti ustaškom zakletvom“.
Ustaše su u zoru u Drakuliću mirne seljake, žene, decu i starce izvodili iz kuća, skupljali ih u gomile i potom klali noževima i sekirama, a one koji su još pokazivali znakove života, dotukli bi udarcima krampa. Na isti način, ubijana su i mala deca.
Ubijanje su vršili samo hladnim oružjem kako se ne bi stvorila mogućnosti da žitelji iz susednih zaselaka pobegnu i ujedno da se izbegne uzbuna u gradu. Ubijanje je trajalo sve do podne. Ubijeno je najmanje 2.300 ljudi.
Zločin osmislio Viktor Gutić
Užasan zločin u Drakuliću, kao i Šargovcu i Motikama osmislio je Viktor Gutić, advokat i hrvatski političar u vreme Kraljevine Jugoslavije, a kasnije ustaški funkcioner i poverenik Nezavisne Države Hrvatske za Bosansku Krajinu. Osim nega, zločince su predvodili fra Miroslav Filipović zvani Fra Sotona i Josip Mišlov, natporučnik Pavelićeve garde, kao i rimokatolički fratri iz Banjaluke.
O Gutićevoj monstruoznosti postoje brojna svedočanstva, a jedno od takvih je i svedočenje Drage Stijakovića, jednog od trojice sinova Mile Stijakovića, uglednog domaćina u Drakuliću. Mile je imao tri sina Iliju, Sima i Dragu, koji su 7. februara 1942. godine preživeli pokolj.
„Bio je 7. februar, bilo je rano. I danas se sećam povika svoje sestre Jovanke: `Evo ih idu!`. Svi smo pritrčali prozoru. I zaista, grupa ustaša išla je prtinom prema našoj kući. S njima je bio i predsednik opštine Andrija Golub. Jedva smo ga prepoznali u jutarnjoj magli. Iako nas je malo umirilo Andrijino prisustvo, otac kaže meni, Iliji i Simi: `Vi u štalu. Brzo!`“, navodi Drago u svedočanstvu koje je zapisano u knjizi „Fratri i ustaše kolju“.
Drago se seća kako je otac Mile počeo da smiruje ostalu čeljad: „Neće oni nama starima i nejači ništa. Oni traže muške glave. Mladiće. Neće oni na nas“.
„Nas trojica smo izašli na suprotna vrata i otišli u štalu. S nama je išla i sestra Jovanka, koja je imala 17-18 godina. Ustaše nas nisu videle. Mi smo se uvukli pod jasle. Jovanka nas je zatrpala slamom, senom i ogrizinama. Onda se vratila u kuću. Štala bila brvnara, pa se između brvana malo vide dvorište i kuća. Ja ispod jasala gledam prema kući. Između štale i kuće ima razgažena prtina. Mene niko spolja ne može videti“, priča Drago.
Tek što se Jovanka vratila u kuću, seća se Drago, do kućnih vrata stiže Andrija sa trojicom ustaša.
Svedočanstva užasa
Ustaše su Mila pitale za sinove, a kada je on rekao da nisu tu, Andrija nije poverovao, već je zapretio da će svi iz kuće na saslušanje.
Prema svedočenju, jedan ustaša uhvati Milu ispod ruke, zatvori kućna vrata i odvede ga iza zgrade.
„Malo zatim uđe u kuću drugi ustaša i izvede ženu, našu majku. Zatim su jedno po jedno dete izvodili, u priglavcima, prslučićima, onako po redu, kako su ustali i bili kraj šporeta. Niko od njih nije znao kuda ih vode. Niko nije ni zaplakao. Išli su poslušno na saslušanje“, kaže Drago.
Drago ističe da tada nije znao kuda ih vode, ali je posle video kako su ustaše obavljale „saslušanje“ na snegu iza drvene zgradice.
„Udarali su ih sikirama u glavu. Svima su glave bile rasečene. Niko nije ni jauknuo. Onda su im svima prerezali grkljane. Da neko ne ostane živ. To sam video kad su ustaše otišle“, svedoči on.
Drago se seća da su ustaše poslednju izveli sestru Jovanku, koju su pitali za braću, a pošto je ona ćutala počeli su je udarati sekirom, te joj odsekli obe ruke.
„Onda se sruši na sneg. Ustaše je podigoše, raskopčaše joj bluzu i počeše bacati sneg na gola prsa i u usta. Smejali su se. Ona poče da plače. Ustaša zareza nožem preko dojki i viče: `Kazuj za braću!`, na šta je Jovanka odgovorila: `Ne znam!`
Pala je na sneg. Ustaše je probodoše i odoše. Ja sve vidim kroz rasušena kriva brvna. Simo i Ilija ne vide ništa. Kod njih su brvna bila dobro spojena. Oni samo čuju šta se govori pred kućom. To je blizu. Dvadesetak metara. Ne smeješ mrdnuti. Da se neko od nas nakašljao, našli bi nas i pobili. Kada se sve utišalo, izašli smo iz štale. Došli smo pred kuću. Jovanka je ležala. Kraj nje je sneg bio crven. Krv se usirila“, navodi Drago.
Ugašeno ognjište
On se seća da je sa braćom otišao do zgradice koja se nalazila iza kuće.
„Pred zgradicom je ležala gomila leševa sa rasečenim glavama. I preklani su. Oko njih sneg crven. Malo se topio od vruće krvi. Nema nikoga van gomile. Zašto su svugde išli na gomile?
Nas trojica braće bili ošamućeni. Niko nije izgovorio nijednu reč. Kao da smo nemi. Samo se pogledamo. Brzo pustimo stoku iz štale, raspemo žito, prolijemo rakiju i zapalimo kuću i štalu. Onda pobegnemo u šumu. Niko nas nije video. Tako smo nekako i preživeli“, priča Drago.
Sva tri brata Stijakovića poginuli su kao partizani u Prvom krajiškom bataljonu. Njihovo ognjište je zauvek ugašeno.
