U životu evropskih naroda ima jedna pojava, koja zaslužuje osobitu pažnju svakog čoveka. To je očevidno opadanje moralnosti u takozvanoj „višoj“ „obrazovanoj“ klasi. Ljudi koji nemaju druge celji u životu, no samo da zadovolje svoje grube, životinjske nagone, ili da zadovolje svoju sujetu, slavoljublje ili žudnju za vlašću nad drugim ljudima – očevidno, takvi ljudi nemaju ni iskre onog osećanja, na kome se osniva opstanak dpuštva kao što je: ljubav i simpatija prema drugim ljudima.
Ljudi koji ubijaju stotinama iljada ljudi da zadovolje svoje niske strasti, koji uglupljuju i razvrahaju ceo narod raznim kajišarskim zakonima i ustanovama zato, da bi ga mogli pljačkati i tiranisati, ti ljudi zaista pokazuju da su kod njih moralni osećaji izumrli.
U današnjoj „višoj“ klasi evropskoj zaista primećavamo sve ove pojave. Pa ne samo to. Umno glasilo više klase t.j. njena štampa, daje nam dokaza, da je razvrat u svima čovečanskim osećajima dostigao tako isto gromadnih razmera kao što je moralnost propala. U današnjoj evropskoj štampi najgroznija zločinstva nazivlju se pravicom i vrlinom, a najveće vrline nepočinstvom.
I to ne iz neznanja (to bi značilo samo nerazvijenost moralnih pojmova) već sasvim namerno. Hotimično oni lažu, crne, kaljaju, podmeću, hvale, unose u opšte, teraju svoj paskvilantski (klevetnički) posao sa najvećom ladnokrvnošhu i najvećim cinizmom, imajući vazda pred očima izvesnu celj: lagati i obmanjivati večno sve one, koji su glupi pa veruju.
Ljubav prema istini i stid od laži ove elementarne vrline, koje se poštuju još kod prvobitnih divljačkih naroda, iščezavaju neprekidno kod „obrazovane“ jevropske klase a naročito njenih publicista. Za dokaz tome imamo da spomenemo nekoliko činjenica, u kojima se u poslednje vreme najbolje ogleda stupanj moralnosti evropske štampe. Pošto je povraćen „poredak“ u Parizu, poznato je svakom čitaocu novina šta je bilo sa buntovnicima. Na 30.000 ljudi, žena i dece poklano je i poubijano na ulicama pariskim a skoro toliko isto pobacano je u tavnice – a kad su se ove prepunile u morske brodove – i stavljeno pod vojnički sud. Cela evropska „obrazovana“ štampa pozdravila je verzaljsku vladu kao spasiteljku „civilizacije'“ od varvarstva, i Tjera kao najplemenitijeg čoveka u celoj Francuskoj. Nezadovoljni sa ubistvima u Parizu „obrazovana“ štampa propovedala je istrebljenje sviju „bunto-vnika'“, „komunaca“ i „palikuća“ po celom svetu, ona je pozivala sve vlade da se slože protiv opšteg neprijatelja „čovečanstva“ i civilizacije. Ona je proglasila za zločince sve one ljude, koji se staraju, da svojim padom osiguraju sebe i svoju porodicu, a ne da hrane lenjštine i gotovane. (…)
Ove su činjenice iz velikog društvenog potresa u Francuskoj, veoma oštre i gromadne po svom značaju, pa svakom upadaju u oči. No ceo političan život evropskih naroda pokazuje u najobičnijim svakidanjim pojavima, demoralizaciju „više“ klase; upravo to je postalo tako obično i „prirodno'“ da evropska inteligencija i ne opaža svoje moralno truljenje. Za primer da uzmemo Germaniju, ovo novo carstvo „straha božija i prvog morala“, kao što se je ona sama zvanično krstila. Poznata je stvar da je Germanija uzela od Francuske 5 milijarda kontribucije. Posvima čovečanskim pojmovima o svojini i pravu to je pljačka. Ali po pojmovima evropske inteligencije to nije pljačka, jer je zvaničnim putem izvršena. Ali što je najglavnije: mastan deo od te pljačke podelili su vođe ratničke — a svi nameti na narod ostali su isti. Vojnički budžet još je uveličan, a u Berlinu, po zvaničnom policijskom izveštaju, ima 40.000 beskućnika (osim javnih ženskinja), koji napadaju i pljačkaju ljude usred dana na ulicama berlinskim.
Izmučeni i razoreni narod hteo bi da odahne malo posle onako grozne klanice u Francuskoj, ali zakonodavna inteligencija rešila je da se vojničko stanje produži još za tri godine, jer, kao što je kazao ministar Delbrik, najdalje za tri godine neizbežan je rat s Francuskom. Razume se da će taj rat spremiti opet nov rat i tako redom do strašnoga suda. To je sasvim „prirodno“, i junkerski patriotizam ne može ni da pomisli da je to klanje i ubijanje ljudi gnusno i nemoralno.
Naposletku da spomenemo još i poslednji belgijski skandal, usled koga je promenjeno ministarstvo. Pre nekoliko godina neka promučurna glava Langrand smisli kako nije pravedno da svi novci, koji predstavljaju narodnu zaradu, teku u džepove čivutske, pa naumi da iste novce obrati u pravoslavno – katoličke džepove. U dogovoru sa klerikalnom partijom u Belgiji on sklopi družinu i počne da izdaje akcije bez ikakva jemstva. Bankirski svet, razume se, ne primi te vazdušaste akcije, ali klerikalna partija uzme na se da ih rastura kod seljaka. Zaista, seljačke „krvavice“ poteku u hrišćanske džepove Langranda i kompanije. Sam papa Pije blagoslovi posao Langranda u svojeručnom pismu, i ovaj sa papskim blagoslovom produži svoju pljačku do kraja. Kad je trebalo plaćati procente ili isplaćivati stare dugove, oni su ispuštali nove akcije itd. Da bi im ovaj posao išao lakše za rukom, oni su svojim novcima proturili sami sebe u skupštinu; ministarstvo je takođe došlo iz klerikalne partije i sad su oni produžili, na očima vlade, svoju pljačku do bankrotstva.
Kad su bankrotirali, oni su isplatili osobe raznog položaja raznim procentom od 50% do 30% (razume se, sirotinji najmanje), zadržali su mudro nagrabljene milijone i svoja velika mesta. Naposletku vlada belgijska htede da postavi jednoga iz te kaišarske kompanije za gubernatora! Ovu priliku hteo je da upotrebi jedan od bivših ministara, Bara, da podmetne nogu klerikalnom ministarstvu i — on iznese pred skupštinu sve kaišarluke iste kompanije, u kojoj je bio umešan novopostavljeni gubernator.
Razume se, klerikalna većina održa pobedu nad liberalnim ministrom u ostavci. Ali liberalci preneše borbu „na ulicu“. Kupci, velikokupci i drugi solidni građani briselski „obukoše nove aljine“ (kao što veli briselska „Liberte“) i pođoše da prave demonstraciju. Kralj je naposletku popustio „javnom mnjenju“, primio je ostavku starih ministara i, mesto kakvih društvenih reformi koje bi sprečile da se takva bestidna pljačka ne dogodi, pozvao je nove, tako isto klerikalne ministre kao što su bili i pređašnji, no koji nisu još uspeli da načine kakav javan skandal.
Tako se svršila znamenita buna u Briselu, koja se po svojoj smešnosti može meriti samo sa čuvenom pivarskom bunom u Minhenu. Liberalno osećanje evropske štampe ostade zadovoljeno, jer je dobrodetelj — u vidu novih klerikalnih ministara — trijumfirala nad porokom! I onde gde „viša“ klasa hoće da uzme neku „moralnu pozituru“, ona sama sebe ismeva.
Kao što smo rekli: primeri što ih navedosmo za Germaniju i Belgiju sasvim su obični i svakidašnji. Upravo, savremena istorija „više klase“ nije ništa drugo do niz sličnih pojava. Svaki koji prati savremene događaje istorijske uveriće se da današnja viša klasa ide upravo onim putem kojim je išla vladajuća klasa rimska u svom moralnom propadanju. Razume se, kad izvestan društveni stroj dođe do toga apsurda da sam guši one osnove na kojima je društvo podignuto, onda je znak da je taj društveni stroj na kraju propasti. Pre ili posle, novo društvo, koje se već rađa u Evropi, podići će novu zgradu na razvalinama stare.
__
„Radenik”, br. 74, od 27. XI 1871.
