Jedna od najlepših, a ujedno i najskromnijih princeza bila je Marija Karađorđević. Bila je sve ono što se tada od jedne žene očekivalo – dobra supruga, požrtvovana majka, vrijedna domaćica i dostojanstvena kraljica koja je za svakoga imala blagu reč.
Bila je supruga kralja Aleksandra I i majka poslednjeg jugoslovenskog kralja, Petra Drugog. Bila je druga ćerka rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna i rumunske kraljice Marije, princeze od Velike Britanije i Irske – unuke kraljice Viktorije.
Omiljena među narodom
Osim lepote, reč je bila o veoma obrazovanoj dami – školovala se po najprestižnijim školama, a osim rumunskog govorila je tečno engleski, nemački i francuski jezik. Uskoro je progovorila i srpski jezik. Udala se za jugoslovenskog kralja „ujedinitelja“ – Aleksandra Karađorđevića.
Kažu da je omiljenost u narodu počela da stiče i prije samog venčanja, kada je sa balkona Starog dvora, nakon što je prvi put došla u svoju novu domovinu, okupljene pozdravila rekavši: „Ja vam od srca blagodarim!“
Kraljica Marija i kralj Aleksandar uskoro su postali uzor za sve evropske kraljevske parove. Živeli su skladno i povučeno, a brak je krunisan trojicom sinova – Petrom, Tomislavom i Andrejem.
Kraljici Mariji nije trebalo mnogo da svojom elegancijom i prefinjenošću kupi srca dama Beograda. Ali i više od toga… nju su volele i obične žene, građanke podjednako kao i seljanke, a ona im je vraćala otvarajući škole, bolnice, obdaništa i poklanjajući novac dobrotvornim udruženjima.
Velika humanitarka
Odmah posle vjenčanja s jugoslovenskim kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, osnovala je Fond koji je pomagao siromašnu i bolesnu decu, stare i nemoćne, a čitav njen život u emigraciji, u toku i posle Drugog svetskog rata, bio je obeležen angažovanjem u humanitarnim organizacijama, kao što su Komitet Jugoslovenskog crvenog krsta i Društvo “Sveti Jovan”.
Kraljica Marija je za devojke sa sela otvorila Domaćinske škole u kojima su one učile kuvanje, šivenje i sve u vezi sa domaćinstvom. Osnovala je dobrotvornu organizaciju „Kolo srpskih sestara“, a pomogla je i mnogim siromašnim đacima da nastave školovanje.
Često je odlazila na Oplenac i puštala svoje sinove da se igraju sa seoskom decom, a ona zalazila u seoske kuće. Gde god bi se pojavila, narod bi je sa oduševljenjem dočekivao. Sačuvane beleške otkrivaju da je jugoslovenska kraljica Marija bila veoma posvećena domu i odmah po stupanju na presto, učila je sve o srpskim narodnim običajima.
Posebno je kraljičino interesovanje za automobile – bila je jedna od prvih žena sa vozačkom dozvolom u Srbiji. Prvi automobil dobila je od gradonačelnika Bukurešta, kada je pred udaju došla u Beograd.
Dva događaja kao prekretnica
Sreću kraljice Marije pomutila su dva događaja.
Prvi se dogodio jednog oktobarskog dana 1934. godine kada je u atentatu u Marseju ubijen kralj Aleksandar.
Kraljica je dostojanstveno i nemo podnosila svoju bol postavši sa 34 godine udovica sa tri sina, od kojih je najstariji imao 11 i trebalo je da postane kralj. Kraljica je sklopila oči i uzdahnula. Nije plakala. Posle lake nesvestice i uzetih kapljica za smirenje, odlučno je rekla: „Umro je na dužnosti, a to je smrt koje je On dostojan“, piše u izveštaju koji je francuskoj vladi tog dana podneo komandant lionske policije koji je kraljici Mariji saopštio da je na njenog supruga izvršen atentat.
Crninu je nosila dve godine potpuno se za to vrijeme okrenuvši obrazovanju svojih sinova i dobrotvornom radu. U godinama koje su usledile ona je preuzela brigu o Društvu Crvenog krsta, potpisala Povelju o pravima djeteta i darovala na desetine humanitarnih organizacija.
Kraljica Marija je ličnim sredstvima pomogla zidanje Dečje klinike u Tiršovoj ulici i Instituta za onkologiju.
Drugi događaj koji ne nepovratno izmeni život „narodne kraljice“ bio je početak Drugog svjetskog rata i odlazak iz Jugoslavije. Kako je istorija pokazala, taj odlazak je bio – zauvijek!
U ratnim godinama, za kraljicu Mariju čulo je malo ljudi u okupiranoj zemlji. A ipak, ona je neumorno radila za njih – preko Komiteta Crvenog krsta, do kraja 1943. godine zarobljenicima u logorima širom zaraćene Evrope upućeno je oko 7,5 miliona kilograma pošiljki, od čega oko 5,5 miliona kilograma hrane.
Kako okupator ne bi saznao ko zapravo šalje pakete, kraljica ih je potisivala kao Marija K. Đorđević.
„Narodna kraljica“ bez zemlje i naroda
Život kraljice Marije se do tog trenutka već iz korena promenio. Živela je sa sinovima Tomislavom i Andrejem u maloj seoskoj kući na imanju „Stari mlin“ kralj Londona. Kada je postalo izvesno da se nikada neće vratiti u Jugoslaviju kada im je nova vlast oduzela sve privilegije i imanja, porodica se povukla na imanje u Kentu.
Preminula je 22. juna 1961. u Londonu i sahranjena u Kraljevskom groblju Frogmor u Vindzoru. Njeni posmrtni ostaci su ekshumirani i preneti u Srbiju 29. aprila 2013. godine, da bi 26. maja 2013. u okviru državne sahrane bili sahranjeni na Oplencu. Odlukom Višeg suda u Beogradu rehabilitovana je 14. aprila 2014. godine.
