Manastir Ćelije, 1966. godine
Danas je Sveti Sava, ali danas je srpski Veliki Petak. Danas je Sveti Sava, trebalo bi da bude najveći praznik posle Uskrsa, a danas je srpski Veliki Petak. Danas je Sveti Sava, trebalo bi da bude praznik najveći posle Božića, ali ovo je danas srpski Veliki Petak. Gle, kako je tužna zemlja Srbija, kako je mrak popao zemlju Srbiju. Kakva tmina! Kakva pomrčina! Gde su Srbi? Mnogo je bivših Srba, a pravih Srba, avaj, kako malo!
Hajde da učinimo jedan kratak hadžiluk po zemlji Srpskoj, hajde da vidimo kako se praznuje Sveti Sava po zemlji Srpskoj. Hajdemo do Beograda, stare srpske prestonice. U Beogradu, šta je? Sve radnje otvorene, sva nadleštva rade. Ljudi, šta je to? Evo odgovora: Na Terazijama Sveti Sava raspet na krstu, na Terazijama beogradskim, na glavnom trgu, na glavnoj raskrsnici, na glavnom putu i putevima raskršća Evrope, Azije i Afrike, eto Srbi podigli krst i raspeli na njemu Svetoga Savu. A on tužan i pun ljubavi za nesrećno potomstvo svoje, vapije sa krsta: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade.
Hajdemo malo dalje, hajdemo do Univerziteta. Šta je to? Prazan, nigde nikoga nema, nigde nikoga na Svetoga Savu na Univerzitetu. Omladina! Ko? Ko je vodi? Nema Svetoga Save na Univerzitetu, nema duha njegovog, nema Hrista njegovog. A koga ima, ako Hrista Boga nema, ako Svetog Save nema? Krst pred Univerzitetom i na njemu raspet Sveti Sava, i bruji njegov tužan i setan glas, njegov glas koji se čuje od zemlje do neba: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
Hajde dalje po nesrećnom Beogradu i tužnom hadžiluku našem, hajdemo do Patrijaršije. Gle, i pred Patrijaršijom krst, gle i na krstu raspet Sveti Sava! Šta je to? Otkuda to? Od raskola! Sveti Sava raspet jauče i plače pred Patrijaršijom i vapije sa krsta: Gospode, oprosti im jer na znaju šta rade!
Takav je mrak, takvi krstovi po Beogradu. A Sveti Sava gde se u Beogradu slavi? Po crkvicama, po crkvama kao po zbegovima, tamo dečica, tamo njihovi roditelji, eto oni slave Svetoga Savu, a hram Svetoga Save koji je počeo da se zida pre toliko decenija pretvoren u garažu! I pred tim hramom krst i Sveti Sava plače nad kukavnim Srpstvom i vapije: Gospode oprosti im, jer ne znaju šta rade!
Hajdemo dalje, napustimo mračni i sramni Beograd. Hajdemo u Šumadiju, hajdemo u naša šumadijska sela. Danas je Sveti Sava. Škole treba da bruje od pesme Svetome Savi, a tamo u svakom selu škola zatvorena, nigde đaka u njoj, nigde učenika, niko ne slavi Svetoga Savu. Škola ustala protiv Svetoga Save. Pred svakom školom u svakom selu šumadijskom, bilo to u Ljigu, u Milanovcu, u Petrovcu, Jagnjilovcu… Pred svakom školom krst, i na krstu raspet Sveti Sava, a njegova bolna i tužna usta ponavljaju neprekidno: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
Hajdemo dalje po varošima srpskim, po varošima Srpske zemlje. Šta je to? Kragujevac, Niš, Leskovac, Vranje, Novi Sad, Sarajevo, Banja Luka, Cetinje, Nikšić, šta je to? Što je toliko krstova pred tolikim zdanjima, pred crkvama, pred školama? I na svima tim krstovima Sveti Sava vapije Gospodu: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade! Ne znaju, Gospode. Ostaviše Tebe, jedini smisao svih svetova, ostaviše Tebe Koji nam daješ Večni Život, ostaviše Tebe Koji nam daješ Večnu Pravdu, i tvoji potomci pođoše, za kim? Za ljudima bez Boga!
A šta čovek može učiniti bez Boga u ovome svetu? Možeš li, travo, da porasteš bez Boga? Možeš li pšenicu svoju, kukuruz svoj, da odneguješ bez Boga? Možeš li tele da odgajiš bez Boga? Može li vrabac nad kućom da prhne bez Boga? Može li sunce da se nosi nad zemljom bez Boga? A eto, poludeo je evropski čovek, poludela evropska nauka, poludeli evropski mudraci, hoće svet da urede bez Boga. I eto, uredili ga! Vidimo kako uređuju. Krv, ratovi, nesreće, bune, pobune. Nigde mira, nigde spokojstva, sve trči, za kim, za čim? – za, avaj, propadljivim samouživanjima, strastima i slastima ovoga sveta.
Hajdemo, hajdemo širom Srpske zemlje. Tamo, daleko u sumaglici, stoji Crna Gora. Srpska Crna Gora! A u njoj skoro sve crkve zatvorene, pretvorene u magacine. Zatvorene i služba se Božja ne služi. I pred svakom crkvom, ne jedan krst, nego stotine krstova, i na svima njima Sveti Sava raspet! O Gospode, oprosti nam jer, zbilja, ne znamo šta radimo!
Hajde dalje, srpski čoveče, Srbine, ako si ostao Srbin do današnjega dana, ako se nisi odrekao, ako nisi bivši Srbin, hajdemo dalje. Gle, pogledaj onaj manastir. Tamo, tamo se čuje koncert, taj manastir je pretvoren u muzej, tamo danas na dan Svetoga Save nema službe! Pred manastirom ogroman krst i na krstu raspet Sveti Sava, tužan i setan. Monaštvo mu je dalo sve, monaštvo ga je učinilo Svetiteljem, monaštvo ga je učinilo Prosvetiteljem. Sveta Gora i sveti monasi vaspitali su Svetoga Savu i dali mu sva bogatstva neba. Dali mu Večnu Istinu, Večnu Pravdu, dali mu Večni Život, i on ga dao srpskom rodu. Dao i Večnu Istinu, i Večnu Pravdu, dao Istinskog Boga i Gospoda Hrista. To monaštvo, eto, manastir pretvorilo u muzej. I šta ja da radim, Gospode, pred Tobom, sem da vapijem: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
ava-justin-480
Tamo po srpskim šumama, po dolinama, gudurama, srpski manastiri. Zidali ih sveti carevi i kraljevi, zidali ih sveti Srbi, ostavili nama, a manastiri skoro opusteli. Srbi neće u monahe, Srbi krenuli za Evropom, za kulturom, za modom. Žene trče za pariskom modom, i po varoši i po selima. Mladići, omladina, Srbi zreli, roditelji, činovnici, službenici, sve to se dalo na uživanje. Bioskopi pre svega, i pozorišta iznad svega.
A monaštvo, sveto monaštvo, koje je držalo Srpski narod kroz vekove i vekove i dalo sve što je najveće, jer ništa veće nema Srpski narod od svetih monaha, Svetog Save, Svetog Petra Cetinjskog, Svetog Nikolaja Ohridskog. Monah i Vladika, to je najveće u srpskome rodu, najveći učitelji, najveći prosvetitelji. A Srbi sada napuštaju taj svetosavski put, napustili monaški put. Prazni manastiri srpski, po jedan ili dva monaha? A vi šaljete decu svoju po školama, po univerzitetima. Dobro je i to ponekad. Ali, pomisli na dušu svoju i na dušu njihovu. Ko će čuvati dušu Srpskoga naroda? Svima do uživanja i uživanja stalo. A put manastirski, put Svetoga Save kroz Večnu Istinu vodi u Život Večni. Srbi, na šta ste sveli svoju istoriju i sebe? Tako, ostavivši taj svetosavski put, put manastirski, put monaški, Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom, za modom evropskom. O leševi srpski!
Šta vam daje ta kultura i civilizacija? Šta, osim laži? Šta, osim lažnog zadovoljstva? Šta, osim lažnih uživanja? Šta vam daju palate i fabrike? Šta vam daju avioni? Pogledajte duše svoje. Gde su vam duše? A duša je važnija od svega; ne od tvoga imanja samo, od tvoje stoke, ne samo od tvoje dece, nego, nego, o, duša je važnija od svih svetova. To je večno u tebi, čoveče. To je ono što ne umire. To je ono što grob ne može da uhvati. I ti dušom svojoj možeš iz ovoga sveta u onaj svet. Šta ćeš raditi u momentu smrti?
Piše o jednom događaju jedan Sveti Otac: Bila dva druga. Jedan od mladosti svoje rešio da se odrekne sveta i uživanja svetskih i da postane monah. A drugi, njegov drug od mladosti, počeo da ismeva Evanđelje Gospoda Hrista i veru. I zaista, ovaj prvi se zamonaši i postade monah. Onaj drugi ode svojim putem, ružeći sve što je Hristovo, što je evanđelsko. Desi se da taj mladić umre pre monaha, i ovaj njegov drug monah, tužan i setan što mu je drug takve duše otišao na onaj svet, stade se moliti Bogu da mu pokaže gde je duša njegovog druga u onome svetu, šta je sa njom. – Eto, on nije verovao u Tebe, Gospode, on je Tvoje Evanđelje odbacivao, veri se Tvojoj rugao, šta je s njim? Nekoliko dana molio se monah od sveg srca plačući i moleći Gospoda da mu otkrije tu tajnu. Jednoga dana tajna mu bi otkrivena. Njegov drug dođe, javi mu se. A on monah, odmah ga upita: Molim te, reci mi kako ti je gore? Kako se osećaš? – O, to li hoćeš da saznaš? Meni, meni je vrlo teško i preteško. – Pa dobro, u čemu je tvoja teškoća, šta ti je teško? – To se ne može opisati – odgovara mladić. – A što? – Zato što moje patnje, moje muke, prevazilaze sve što ljudske reči mogu opisati. Ali kada već hoćeš ja ću ti pokazati samo jedan delić moje patnje. Tada on podiže kraj od svoje haljine i pokaza mu nogu. I monah ugleda ogromnog crva koji nagriza nogu. I udari strašan smrad, užasan smrad, tako da monah skoči, polete da izađe iz kelije, otvori vrata, izlete iz kelije i pobeže čak van manastira. Njegovog druga nestade, a smrad se razli po celome manastiru i to takav smrad, da su monasi morali da napuste manastir i da traže utočište daleko na drugom mestu. A ovaj monah koji se molio da mu se javi taj drug, celog života nije mogao da spere sa ruke svoje smrad koji je naišao na tu ruku od prisustva tog nesrećnog mladića.
Takva je sudbina duša koje neće Hrista u ovome svetu. Takva je sudbina čoveka koji hoće bez Hrista da živi u ovome svetu. Takva je sudbina i vama, nesrećni Srbi, koji ste se odrekli Svetoga Save, koji ste se odrekli Gospoda Hrista, odrekli se svoga života. Šta te čeka u onome životu ako duša tvoja u ovome svetu ne stekne Hrista i ne ispuni sebe božanskim mirisom, svetim vrlinama, svetim životom, svetim zapovestima Hristovim? Šta će biti od tvoje duše, šta će se u njoj nakupiti? Smrad! Smrad! Smrad! – od koga se nećete moći spasti nikada, i trajaće večne muke.
Ti si čovek, ti si Srbin, ti si čuo za Gospoda Hrista! Šta se zbiva sa srpskim čovekom danas? Sve što je Božije, manje-više, opustelo je u Srpskoj zemlji. Opusteli manastiri i pred svakim manastirom, skoro, raspet Sveti Sava. I on tužan i jadan gledajući svoje potomke, svoju nesrećnu pastvu, kako propada u gresima, strastima i slastima i u lažnim kulturama i civilizacijama, jauče sa krsta: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
Da, tužna je sudbina Svetoga Save, najvećeg i najsvetijeg Srbina, najvećeg i najproslavljenijeg Srbina u svima svetovima, sem na zemlji Srpskoj sada.
A danas, danas na nebu je srpski Uskrs. Danas sva nebesa, Sveti Apostoli, Sveti Proroci, Mučenici, Ispovednici slave Svetoga Savu. Danas sam Gospod grli Svetoga Savu, najvećeg i najsvetijeg Srbina, najljupkije i najmilije srpsko dete Rastka! A on kleči i plače. Plače nad nesrećnim srpskim rodom, plače nad zemaljskom Srbijom. Sva Nebeska Srbija slavi Svetitelja Savu, a vi nesrećni Srbi sve ste njegovo zaboravili na zemlji.
Ti zemaljska Srbijo, kuda ideš? Šta je tvoj kraj? Šta, ako ne propast, pogibija? Propast, pogibija srpskih duša, pokolj srpskih duša! Eto, to je Srpska zemlja. A to je svaki Srbin dobrovoljno dao, dobrovoljno ubijao svoju dušu. Majka koja sluša dete kako psuje, otac koji psuje, šta rade? Ubijaju dušu u detetu svom, i dušu svoju ubijaju i spremaju pakao i sebi i deci svojoj. O, svaka krađa, svaki greh, sve je to ubica koji juri na tebe. Svaka ružna reč, svaka ružna pomisao, svako rđavo delo, sve su to sile demonske koje te gađaju da te ustrele, da ti dušu ubiju.
Puna je Srpska zemlja leševa duhovnih. Duša do duše, oh, leš do leša! To su manje više današnji Srbi. Sve što je Božje, manje-više, zaboravilo se. A sve što bi dalo zadovoljstvo ovoga sveta, uživanja ovoga sveta, eto za tim trče današnji Srbi, i gube dušu svoju i gube ono što je večno. Ali u onome svetu videće svaki šta je zaradio.
Sveti Sava raspet na bezbroj krstova po Srpskoj zemlji! Sveti Sava raspet na svima krstovima koji ograđuju Srpsku zemlju. Sa svih tih krstova, on, on najveći Mučenik srpski, vapije pred Gospodom: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
O Sveti Oče Savo, oprosti i pomozi! Oprosti i pomozi, oprosti i pomozi nama duhovnim mrtvacima po zemlji srpskoj. Vaskrsni nas iz mrtvih, vaskrsni duše naše iz mrtvih. Vaskrsni ih pokajanjem, vaskrsni ih verom u Gospoda Hrista. Vaskrsni ih našim novim životom po Evanđelju.
Ti nas pokaj, ti nas privedi Gospodu Hristu, inače srpska zemlja pretvara se u ogromno groblje, leš do leša, mrtvac do mrtvaca. I avaj, ako ne vaskrsne ka Hristu, uskoro će se pretvoriti Srpska zemlja u ogromno groblje srpskih duša. Groblje duša koje su izvršile samoubistva i ubistva, prezrevši Gospoda Hrista, odbacivši Jedinog Istinitog Boga i Jedinog Istinitog Davaoca večnoga života i besmrtnoga, i jedinog Imaoca i Davaoca Večne Istine i Pravde.
O Sveti Oče Savo, vaskrsni nas iz mrtvih. Vaskrsni nas na veru u Gospoda Hrista. Da ništa na ovom svetu ne cenimo kao Njega i da nikoga ne ljubimo više od Njega. Jer, eto, On nam kroz Sebe dade sva nebeska blaga i Carstvo Nebesko. Daj nam sile i moći da i mi isto tako usvojimo veru u Njega, ljubav k Njemu, molitvu k Njemu.
Sveti Oče Savo, oprosti i pomozi! I moli Gospoda Hrista da sve nas, srpske mrtvace, mrtvace dušom, vaskrsne iz svih smrti ka Njemu, ka Nebeskoj Pravdi ka Večnom Životu
