Nivo duhovnosti u crkvenom životu je toliko slab u današnjem vremenu da je Božja volja da se od mirjanina ne traži ništa do dobrovoljno poslušanje duhovniku. Ići dalje od ovoga nije samo opasno, već dovodi u pitanje i promisao Božiju. Po definiciji, pravoslavni hrišćanin je onaj koji nastoji da ispunjava zapovesti i zahteve pravoslavnog života, kako to uči Jevanđelje i Sveto predanje. Pokorno prisustvo na bogosluženjima, često pristupanje Svetim Tajnama, držanje Crkvom propisanih postova, davanje milostinje, sticanje duha milosrđa, sve je to minimum onoga što treba da čini čovek koji sledi Gospoda. Ova sveta poslušnost je, međutim, samo početak za svakog hrišćanina; to su prvi koraci u duhovnom životu, u skladu sa učenjem Gospodnjim: ”Ako me ljubite, zapovesti moje držite. Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji mene ljubi. Koji mene ne ljubi, reči moje ne drži” (Jovan 14:15, 21, 24). Zato je sv. Pajsije Veličkovski napisao: ”Čuvanje Božijih zapovesti i Njegovih reči jeste savršena poslušnost Gospodu.”
Dakle, osnovni, toliko bitni su ovi prvi koraci poslušnosti. Ipak, zato što predstavljaju strpljiv, naporan trud da se hodi uskom stazom ka Carstvu Nebeskom, oni su često ignorisani od strane novoobraćenog hrišćanina. To je razlog zbog kojeg sveštenik novoobraćenom prvo nalaže da se vežba u rutinskoj pobožnosti, kako je gore navedeno, po navici, da bi proverio njegovu poslušnost, i da bi time dotakao njegovo srce, a ne razum.
Po rečima sv. Jovana Kronštatskog, jako je opasno razvijati – obrazovati – samo razum i intelekt, a ignorisati srce. Moramo pre svega da se usredsredimo na srce, jer srce je život. Ono usmerava misli, želje i sklonosti u čoveku.
Mnogi koji pređu u pravoslavnu veru ne napreduju dalje od ovih očekivanja. Ali one kojima je dato da uzrastaju u duhovnom životu umesto mleka čeka jako vino pravoslavnog poslušanja. Cilj ovog kratkog teksta je da ukaže na poslušnost mirjanina duhovnom ocu.
Postoje opšta tri načela koja se ovde napominju. Prvo, trebalo bi napraviti razliku između starca i duhovnog oca. Starac ispunjava proročku službu u Crkvi; on je poštovan od svih kao onaj koji drugima otkriva volju Božiju. U svetu danas praktično nema pravih staraca, a oni koji za sebe tvrde da su starci i ljudima dozvoljavaju da ih tako oslovljavaju – posebno ovde u Americi, gde je pravoslavlje tako nezrelo – ne služe Pravoslavlju. Postoji mnogo preobraćenih, koji su u nedostatku volje (a i po ubeđenju) spremni da se odreknu zdravog razuma i rasuđivanja, negujući tako kult ličnosti koji nema nikakave veze sa pravoslavljem. Činjenica je da mirjani često ne razumeju ulogu starca i duhovnog oca.
Drugo, poslušanje duhovnom ocu nije toliko pitanje upravljanja i poslušnosti koliko rukovođenja i sledovanja. Drugim rečima, duhovni otac nikako ne sme da vidi sebe kao onoga koji izdaje naredbe, već kao onog koji rukovodi osobu koju mu je Bog poverio svojim rečima i primerom. Mnogo ovakvih primera poznato nam je iz žitija svetitelja, i teško ih je sada sve nabrojati. Treba istaći da se odnos između verujućeg i njegovog duhovnog oca ne zasniva na zavetu poslušnosti (mada po blagodati to može mnogo da poveže duhovnog oca i duhovno čedo). Umesto toga, to je živa veza između dve žive duše, jedne iskusnije od druge, jedne koja može da ukaže na put, jer je već njime prošla, a druge spremne da veruje i sledi.
Shiiguman Jovan, dugogodišnji otac ispovednik manastira Valaama čija su mnogobrojna čeda mirjani u svetu, govori: ”Mudrost duhovnog života se tako detaljno opisuje u spisima svetih Otaca, ali ono što oni pišu najbolje se može razumeti životom. Duhovni oci moraju da žive po ovim principima, po snazi i po blagodati koja im je data. Onima koji se meni obraćaju za savet ja kažem svoje mišljenje, ali takođe govorim da o svemu rečenom razmisle i sami.” Duhovni otac ne primorava, ne izdaje naredbe, već svoje duhovno čedo uzima za ruku i vodi nežno, ali sigurno.
Treće, oni koji mogu pružiti duhovno rukovođenje su sada toliko retki da mirjanin treba da obrati pažnju kome poverava svoju dušu. Zato je veliki starac XIX veka, starac Makarije Optinski, napisao sledeće jednom mirjaninu: ”Zaista je velika uteha i velika pomoć da ste pronašli učitelja pod čijim će se mudrim rukovođenjem isceliti od samovolje i gordosti. Danas je veoma teško pronaći takovoga.” Ako je pre sto godina bilo teško pronaći duhovnog oca u Rusiji, koliko je to teže danas! Savremenik starca Makarija, i sam veliki duhovni učitelj, episkop Ignjatije Brajčaninov, upozoravao je one koje je rukovodio: ”Tašti i tvrdoglavi vole da uče i da daju svoje mišljenje. Oni ne brinu o njihovom savetu… ne razmišljaju da mogu da nanesu nepopravljivu štetu svome bližnjem neiskustvom, pogrešnim savetom… Oni žele da ostave utisak na početnike, i da ih pridobiju za sebe. Oni žele da ih ljudi hvale, da budu ugledni svetitelji, mudri sveštenici, učitelji sa duhovnim iskustvom. Oni žele da nahrane svoju nezajažljivu sujetu.”
Kako onda mirjanin, koji je napredovao u postu, bdeniju, molitvi itd. da pronađe pravac koji je njegovoj duši neophodan za dalje uzrastanje? U većini slučajeva, parohijski sveštenik će uputiti ovu osobu iskusnom monahu, koji mu može dati smernice. U suprotnom, kako vladika Ignjatije kaže: “Mirjanin bi trebalo da traži Božiju volju u Svetom Pismu, moleći da mu Bog pošalje pomoć. Možda će u određenom trenutku Bog poslati mudrog savetnika i duhovnog oca, ali u međuvremenu, on mora da čeka strpljivo, da ne bude previše hitar da se preda na rukovođenje drugome, da ne bi postao sluga čovekov, već sluga Božiji.” “Ako na kraju Bog pošalje duhovnog oca onda,” piše vladika Ignjatije, “sa plačom i uzdisajima srca uporno se molite da Bog ne dozvoli da se okrenete od Njegove svete volje kako bi pratili palu ljudsku volju, svoju sopstvenu ili volju bližnjega – svog duhovnog savetnika” (duhovnog oca). U sasvim istom tonu, starac Makarije piše sledeće svome duhovnom čedu: “Pokušaću da ti odgovorim najbolje što mogu, ali moraš se i sam moliti. Moli se da mi Bog podari prave reči, kako bih ti rekao ono što će ti biti od koristi.”
Jedan od znakova po kome mirjanin može da prepozna svoga duhovnog oca je sledeći: duhovni otac ne čezne da daje duhovne savete; u suprotnom, on sam za sebe tvrdi da je bez znanja i nedostojan – kako piše starac Makarije: “Govorim vam ne ono što sam sam izmislio, već vam govorim ono što sam pročitao u delima Svetih otaca. Moj jedini skromni rad jeste izbor odlomaka iz tih dela koji konkretno odgovaraju vašem slučaju”. Slično, vladika Ignjatije piše da Oci zabranjuju da mi sami dajemo savete našem bližnjem, bez pitanja.
Dobrovoljno davanje saveta jeste znak da mi smatramo da posedujemo duhovno znanje i bogatstvo, što je jasno ukazuje na gordost i samoobmanu. Koliko duhovnika danas može izdržati ovaj test? Možda nekoliko. Pravi duhovnici daju savete sa strahom Božijim i samo zato što ih je drugi pitao; oni ne očekuju trenutnu poslušnost, ali ostavljaju to na rasuđivanje svome duhovnom čedu. Na ovaj način oni štite i sebe i duhovno čedo. Duhovno odrastao mirjanin zna, međutim, da ako on poštuje svog duhovnog oca u svim stvarima koje nisu u suprotnosti sa zakonom Božijim, ili njegovim zdravim rasuđivanjem, Bog ga nikada neće napustiti.
Svako ko je čitao u delima svetih otaca i u žitijima svetitelja o mirjanskoj poslušnosti vidi da je poslušanje danas samo bleda slika onoga što je nekada bilo u Crkvi. Nivo duhovnosti u crkvenom životu je toliko slab u današnjem vremenu da je Božja volja da se od mirjanina ne traži ništa do dobrovoljno poslušanje duhovniku. Ići dalje od ovoga nije samo opasno, već dovodi u pitanje i promisao Božiju. Duhovno uzrastanje za mirjanina još uvek je moguće, ali je ono veoma sporo i mukotrpno. Ipak, duhovno uzrastanje se odvija. Po rečima vladike Ignjatija: ”To je velika tajna Božija, veliki blagoslov za nas, da se nahranimo mrvicama koje padaju sa stola našeg duhovnog oca. Te mrvice nisu hrana koja zadovoljava, ali one mogu da spreče duhovnu smrt”.
jeromonah Amvrosije Jang
