Utišana soba studentskog doma u Novom Sadu, tri sata posle ponoći. Dvadesetjednogodišnja Ana, studentkinja treće godine medicine, zuri u ekran laptopa. Ispit je za dva dana, a ona već treću noć nije spavala više od četiri sata. „To je normalno“, kaže njena drugarica preko poruke. „Svi smo takvi.“ Ta rečenica, koju danas čujemo od gotovo svakog trećeg mladića ili devojke između 15 i 30 godina, najbolje opisuje novu realnost: stres više nije prolazni događaj. Postao je način života.Prema najnovijim podacima „Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih u Srbiji 2024“, koji je objavila Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS), dve od tri mlade osobe često su pod stresom. Polovina njih redovno oseća simptome anksioznosti, a trećina se često oseća depresivno.
Analiza Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN) iz 2024. godine pokazuje da je oko 40 odsto mladih uzrasta 18–30 godina psihološki ugroženo. Studija Instituta za mentalno zdravlje iz maja 2025. godine ide još dalje: svaka peta mlada osoba (uzrast 9–18 godina) ima ozbiljan psihijatrijski poremećaj, 8,7 odsto pate od depresije, a čak 9 odsto imaju suicidne misli. UNICEF-ovi podaci sa platforme U-Report potvrđuju trend: pre pandemije 27 odsto mladih je prijavljivalo anksioznost, 22 odsto hronični stres; tokom pandemije čak 50 odsto je ocenilo da im je mentalno stanje znatno lošije.Ovi brojevi nisu slučajni. Oni su rezultat savršene oluje faktora koji se preklapaju upravo u najosetljivijem periodu života. Prvi i najjači pritisak dolazi iz obrazovanja. Sistem u kome se uspeh meri isključivo ocenama, prijemnim ispitima i „konkurentnošću“ stvara hronični stres već od osnovne škole. Studenti medicine, prava i tehničkih fakulteta najčešće pominju „konstantan osećaj da nikada nije dovoljno dobro“. Drugi faktor je ekonomska nesigurnost. Prema istom izveštaju KOMS-a, više od 60 odsto mladih živi sa roditeljima jer ne mogu da priušte samostalan život, a nezaposlenost ili rad za minimalac stvara osećaj da je budućnost već određena na loš način. Treći, možda najpodcenjeniji, jeste digitalni svet. Društvene mreže neprekidno upoređuju: savršene slike tuđih života, pritisak da se bude „uspešan“, „lep“, „produktivan“ 24 sata dnevno. Istraživanje iz 2026. godine pokazuje da između 55 i 82 odsto tinejdžera i mladih provodi više od tri sata dnevno na mrežama, a direktna posledica je porast usamljenosti i poređenja.Posledice su već vidljive u zdravstvenom sistemu. Klinike za mentalno zdravlje dece i omladine beleže porast zahteva za pomoć od 30 do 40 odsto u poslednje tri godine. Najčešće dijagnoze su generalizovani anksiozni poremećaj, depresija i sindrom sagorevanja (burnout).
Mnogi mladi dolaze tek kada se pojave fizički simptomi – glavobolje, stomačni problemi, poremećaj spavanja, pa čak i panični napadi. Problem je dvostruk: s jedne strane, stigma još uvek postoji (47 odsto mladih misli da je traženje pomoći „znak slabosti“), a s druge strane, pristup je ograničen. Prema KOMS-u, skoro polovina mladih smatra da im stručna pomoć u državnim institucijama nije dostupna, a samo pet odsto koristi privatnu praksu jer je skupa.Eksperti upozoravaju da se radi o sistemskom problemu, a ne o „slabosti generacije“. Prof. dr Midrag Stanković, psihijatar i dugogodišnji saradnik UNICEF-a, ističe da je stres kod mladih danas „toksičan“ jer traje godinama bez prekida, za razliku od „normalnog“ stresa koji ima početak i kraj. „Kada stres postane hroničan, mozak se menja – smanjuje se hipokampus, raste kortizol, a sposobnost za učenje i emocionalnu regulaciju opada“, objašnjava on. Dr Ksenija Krstić, psiholog iz Centra za prava deteta, dodaje da je obrazovanje još uvek usmereno na znanje, a ne na emocionalnu pismenost: „Nemamo dovoljno programa u školama koji uče decu kako da prepoznaju stres, kako da dišu, kako da traže pomoć.“Ipak, postoje i ohrabrujući pomaci. Vlada Srbije je 2025. godine usvojila novi Program zaštite mentalnog zdravlja dece i omladine, a uvedena je i digitalna platforma „SveJeOK“ koja je do sada dostigla preko 169.000 mladih. U nekim srednjim školama i fakultetima pokrenuti su programi peer-to-peer podrške i radionice za upravljanje stresom. Udruženja poput PIN-a i „Zajedno za mentalno zdravlje“ nude besplatne grupne terapije i superviziju za stručnjake. Ali sve to je još uvek nedovoljno u odnosu na razmere problema.Stres kao način života mladih u Srbiji nije samo individualna patnja. To je kolektivni rizik za celo društvo: generacija koja će sutra voditi zemlju danas se bori da preživi danas. Ako ne pretvorimo sistemske pritiske u sistemsku podršku – veći broj psihologa u školama, besplatne usluge, reformu obrazovanja koja uključuje emocionalne veštine, podršku roditeljima i kampanje koje normalizuju traženje pomoći – rizikujemo da izgubimo ne samo mlade ljude, već i budućnost koju oni treba da grade. Jer kada stres postane normalan, normalno više nije dovoljno dobro za život. Vreme je da prestanemo da ga prihvatamo kao sudbinu i počnemo da ga lečimo kao ono što jeste – ozbiljan javnozdravstveni problem koji zahteva ozbiljno rešenje.
