Утишана соба студентског дома у Новом Саду, три сата после поноћи. Двадесетједногодишња Ана, студенткиња треће године медицине, зури у екран лаптопа. Испит је за два дана, а она већ трећу ноћ није спавала више од четири сата. „То је нормално“, каже њена другарица преко поруке. „Сви смо такви.“ Та реченица, коју данас чујемо од готово сваког трећег младића или девојке између 15 и 30 година, најбоље описује нову реалност: стрес више није пролазни догађај. Постао је начин живота.Према најновијим подацима „Алтернативног извештаја о положају и потребама младих у Србији 2024“, који је објавила Кровна организација младих Србије (КОМС), две од три младе особе често су под стресом. Половина њих редовно осећа симптоме анксиозности, а трећина се често осећа депресивно.
Анализа Мреже психосоцијалних иновација (ПИН) из 2024. године показује да је око 40 одсто младих узраста 18–30 година психолошки угрожено. Студија Института за ментално здравље из маја 2025. године иде још даље: свака пета млада особа (узраст 9–18 година) има озбиљан психijatријски поремећај, 8,7 одсто пате од депресије, а чак 9 одсто имају суицидне мисли. UNICEF-ови подаци са платформе U-Report потврђују тренд: пре пандемије 27 одсто младих је пријављивало анксиозност, 22 одсто хронични стрес; током пандемије чак 50 одсто је оценило да им је ментално стање знатно лошије.Ови бројеви нису случајни. Они су резултат савршене олује фактора који се преклапају управо у најосетљивијем периоду живота. Први и најјачи притисак долази из образовања. Систем у коме се успех мери искључиво оценама, пријемним испитима и „конкурентношћу“ ствара хронични стрес већ од основне школе. Студенти медицине, права и техничких факултета најчешће помињу „константан осећај да никада није довољно добро“. Други фактор је економска несигурност. Према истом извештају КОМС-а, више од 60 одсто младих живи са родитељима јер не могу да приуште самосталан живот, а незапосленост или рад за минималац ствара осећај да је будућност већ одређена на лош начин. Трећи, можда најподцењенији, јесте дигитални свет. Друштвене мреже непрекидно упоређују: савршене слике туђих живота, притисак да се буде „успешан“, „леп“, „продуктиван“ 24 сата дневно. Истраживање из 2026. године показује да између 55 и 82 одсто тинејџера и младих проводи више од три сата дневно на мрежама, а директна последица је пораст усамљености и поређења.Последице су већ видљиве у здравственом систему. Клинике за ментално здравље деце и омладине бележе пораст захтева за помоћ од 30 до 40 одсто у последње три године. Најчешће дијагнозе су генерализовани анксиозни поремећај, депресија и синдром сагоревања (burnout).
Многи млади долазе тек када се појаве физички симптоми – главобоље, стомачни проблеми, поремећај спавања, па чак и панични напади. Проблем је двострук: с једне стране, стигма још увек постоји (47 одсто младих мисли да је тражење помоћи „знак слабости“), а с друге стране, приступ је ограничен. Према КОМС-у, скоро половина младих сматра да им стручна помоћ у државним институцијама није доступна, а само пет одсто користи приватну праксу јер је скупа.Експерти упозоравају да се ради о системском проблему, а не о „слабости генерације“. Проф. др Мидраг Станковић, психијатар и дугогодишњи сарадник UNICEF-а, истиче да је стрес код младих данас „токсичан“ јер траје годинама без прекида, за разлику од „нормалног“ стреса који има почетак и крај. „Када стрес постане хроничан, мозак се мења – смањује се хипокампус, расте кортизол, а способност за учење и емоционалну регулацију опада“, објашњава он. Др Ксенија Крстић, психолог из Центра за права детета, додаје да је образовање још увек усмерено на знање, а не на емоционалну писменост: „Немамо довољно програма у школама који уче децу како да препознају стрес, како да дишу, како да траже помоћ.“Ипак, постоје и охрабрујући помаци. Влада Србије је 2025. године усвојила нови Програм заштите менталног здравља деце и омладине, а уведена је и дигитална платформа „SveJeOK“ која је до сада достигла преко 169.000 младих. У неким средњим школама и факултетима покренути су програми peer-to-peer подршке и радионице за управљање стресом. Удружења попут ПИН-а и „Заједно за ментално здравље“ нуде бесплатне групне терапије и супервизију за стручњаке. Али све то је још увек недовољно у односу на размере проблема.Стрес као начин живота младих у Србији није само индивидуална патња. То је колективни ризик за цело друштво: генерација која ће сутра водити земљу данас се бори да преживи данас. Ако не претворимо системске притиске у системску подршку – већи број психолога у школама, бесплатне услуге, реформу образовања која укључује емоционалне вештине, подршку родитељима и кампање које нормализују тражење помоћи – ризикујемо да изгубимо не само младе људе, већ и будућност коју они треба да граде. Јер када стрес постане нормалан, нормално више није довољно добро за живот. Време је да престанемо да га прихватамо као судбину и почнемо да га лечимо као оно што јесте – озбиљан јавноздравствени проблем који захтева озбиљно решење.
