Otac Nikanor Hilandarac je rođen 1902. godine u okolini Valjeva, gde je kasnije kao monah povremeno dolazio i izgradio crkvu. U Sveti manastir Hilandar je došao 1927. godine. Tokom šest decenija monaškog života na Atosu, starac Nikanor je stekao veliko poštovanje među svetogorskim monasima. Između ostalih, obavljao je i poslušanja proigumana, epitropa, duhovnika i predstavnika (antiprosopa) manastira Hilandara u Sveštenoj opštini Svete Gore. Na dužnosti Prota Svete Gore se našao i prilikom svečane proslave hiljadugodišnjice Svete Gore, 1963. godine.
Ktitor je hrama Presvete Bogorodice – Živonosni istočnik na hilandarskom metohu Kakovu. Prvi je inicirao gradnje metoha manastira Hilandara u Beogradu, Banatu, Nišu i na Romaniji (Republika Srpska). Pokretanje izdavačke delatnosti Srpske pravoslavne crkve i stipendiranje studenata teologije su takođe neprocenjive zasluge o. Nikanora.
U Hilandaru je primao i mirio zavađenu braću i iz istih razloga je često odlazio i na misionarska putovanja. Motivisan upravo primerom Sv. Save, hilandarskog osnivača i pomiritelja, starac Nikanor je 1990. godine krenuo na poslednje veliko putovanje u daleku Australiju. O nameri da putuje je izvestio blažene uspomene Mitropolita Amfilohija (Radovića), tada Episkopa u Banatu i tom prilikom odlučno rekao: „Ići ću, makar se desilo da tamo zauvek ostanem“.
Budući da se bližio ulasku u desetu deceniju života, hilandarsko bratstvo je pitalo o. Nikanora gde bi voleo da bude sahranjen ukoliko se upokoji na putu. Odgovorio je da ukoliko se upokoji u Srbiji mesto pogreba bude niški metoh manastira Hilandara, u Americi – pored groba Sv. vladike Nikolaja (Velimirovića), a ukoliko se to dogodi u Australiji, onda u manastiru Svetog Save u Ilajnu.
Za vreme boravka u Australiji, starac Nikanor je obišao mnoštvo parohija, a manastiru Novi Kalenić je poklonio prepis ikone Presvete Bogorodice Trojeručice. Njegov doprinos jedinstvu Srpske pravoslavne crkve u Australiji i na Novom Zelandu je nemerljivo dragocen. Tokom posete petom kontinentu, često je ponavljao kako će se uskoro sresti sa Sv. Savom i kako mora da se pripremi da odgovori na Savino pitanje: „Šta si ti uradio za jedinstvo Srba?“.
Upokojio se u Sidneju, u Nedelju pobede Pravoslavlja, 4. marta 1990. godine. Nekoliko dana pre upokojenja, staracu Nikanoru primetno nije bilo dobro, međutim nije želeo da pređe u bolnicu. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je u manastiru Sv. Save u Ilajnu, gde i danas odiše svetošću kao zalog jedinstva i „miris svetogorskog miomira“ na petom kontinentu.
U glasilu „Banatski vesnik“ iz maja 1990. godine, blažene uspomene Mitropolit Amfilohije posvećuje tekst starcu Nikanoru i piše sledeće: „Bio je u pravom smislu Hilandarac svetosavskog kova i naravi. Takvi kao on su, kroz duge vekove, birani iz Hilandara za srpske episkope i patrijarhe. Starac Nikanor nije biran za episkopa, ali je, naročito poslednjih godina, igrao ulogu apostola i episkopa, retkog propovednika i misionara naše Crkve. Poput Svetog Save, bio je do poslednjeg daha razapet na krstu dvojedne ljubavi – između Gore Atonske i srpskog naroda. Za njega je teško reći šta je bio: revnosni Svetogorac ili plameni zaljubljenik u svoj nemanjićki rod“.
