Ne možete imati obaveze bez prava glasa i veta Ova rečenica sve češće postaje ključna u raspravi o budućnosti Evropske unije i njene politike proširenja. Dok se u Briselu, Parizu i Berlinu francusko-nemačka inicijativa predstavlja kao korak ka efikasnijem i funkcionalnijem proširenju, sve je više ocena i kritika da se iza tog modela krije promena dosadašnje filozofije evropskih integracija.
Umesto jasne evropske perspektive, zapadni Balkan bi mogao da dobije sistem u kojem se preuzimaju obaveze bez pune političke jednakosti, što otvara pitanje da li je reč o stvarnom proširenju Evropske unije ili o postepenom uvođenju novog modela integracije. Kritičari upozoravaju da bi takav razvoj događaja predstavljao odstupanje od osnovne logike evropskih integracija, u kojoj je punopravno članstvo ne samo ekonomski i pravni status, već pre svega politička jednakost unutar zajedničkog sistema odlučivanja.
Na sve ovo ukazuje i politički analitičar Milko Grmuša, navodeći da političari i građani sa ovog prostora, prema njegovoj oceni, ne mogu očekivati ništa suštinski drugačije, jer se zapadni Balkan unutar EU posmatra kao prostor ograničene političke zrelosti.
Zaokruživanje evropskog geopolitičkog prostora
Kako je Grmuša istakao za „Glas Srpske„, Brisel, Pariz i Berlin, prema njegovom mišljenju, ne nameravaju da zadrže dosadašnji koncept proširenja, već da idu ka zaokruživanju evropskog geopolitičkog prostora, sa svim njegovim implikacijama.
– To podrazumeva više obaveza za balkanske zemlje, ali ne i pravo glasa. U Evropskoj uniji nas i dalje često posmatraju kroz geopolitičku, a manje kroz institucionalnu prizmu. Kroz Evropsku političku zajednicu pokazuje se taj pristup. On se, u suštini, svodi na to da balkanske zemlje usklađuju svoju spoljnu politiku sa Briselom, bez realnog učešća u odlučivanju – kaže Grmuša.
Navodi i da je jedna od retkih dugoročnih opcija da ovi prostori jednog dana postanu deo Evropske unije kao jedinstven ekonomski blok, uz prethodni unutrašnji konsenzus i ekonomsko povezivanje.
Povratak Britanije
Grmuša smatra i da će se u narednih desetak godina tražiti modeli za eventualni povratak Velike Britanije u evropski okvir, u nekoj formi specijalnog statusa. Takođe, smatra da je moguće da će evropski lideri u budućnosti otvoriti i dijalog sa Rusijom.
Francusko-nemačka inicijativa, predstavljena na nedavno održanom samitu u Tivtu posvećenom zemljama zapadnog Balkana, predviđa postepeno uključivanje zemalja kandidata u pojedine politike i mehanizme Evropske unije, i to pre formalnog sticanja punopravnog članstva. Prema ocenama dela analitičara, reč je o modelu u kojem bi države u procesu integracije preuzimale sve veći broj evropskih pravila i standarda, ali uz ograničena prava u odlučivanju.
Taj pristup se u delu stručne javnosti opisuje kao koncept „Evrope u više brzina“, ili čak kao nastanak „A i B“ kategorije članstva, što dodatno otvara pitanje da li se klasični model proširenja postepeno napušta.
Upravo u tom kontekstu posmatra se francusko-nemačka inicijativa. Osnovna ideja Pariza i Berlina jeste da se proces proširenja izmesti iz okvira dugotrajnog čekanja i neizvesnosti, te zameni pristupom „korak po korak“. Umesto da zemlje godinama čekaju punopravno članstvo, one bi postepeno ulazile u pojedine segmente evropskih politika, u skladu sa ostvarenim reformskim napretkom.
Prema zamisli francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Fridriha Merca, zemlje koje napreduju u reformama mogle bi ranije dobiti pristup jedinstvenom evropskom tržištu, kao i učešće u pojedinim programima i agencijama EU. Istovremeno, predstavnici država kandidata mogli bi biti uključeni u rad određenih institucija, ali bez prava odlučivanja.
Potrebni volja i sposobnost
Merc je poručio da zajednica mora pokazati volju i sposobnost za proširenje, naglašavajući da odgovornost za zastoj ne leži samo na zemljama kandidatima, već i na samoj Uniji. Makron je proširenje definisao kao geopolitičko pitanje, posebno u kontekstu rata u Ukrajini i pojačanog uticaja Rusije i Kine na prostoru zapadnog Balkana.
Međutim, odnos između obaveza i prava ostaje jedna od ključnih tačaka spora. Ukoliko bi se model postepene integracije u potpunosti primenio, zemlje kandidati bi preuzimale sve više evropskih pravila, dok bi njihov uticaj na donošenje odluka ostao ograničen.
Iako se u Briselu, Parizu i Berlinu ovaj pristup predstavlja kao način da se proces proširenja učini efikasnijim, sve je prisutnija kritika da se ne radi o ubrzavanju, već o supstituciji proširenja. Prema tim ocenama, postepena integracija može postati trajan model koji zamenjuje punopravno članstvo kao krajnji cilj, dok zapadni Balkan ostaje u statusu status kvo, uključen u evropske tokove, ali bez pune političke jednakosti.
Prvi krug
Unutar koncepta „Evrope u više brzina“ sve češće se pominje i ideja formiranja užeg „prvog kruga“ ili jezgra Evropske unije, u kojem bi se našle samo pojedine države poput Nemačke, Francuske, Poljske i Holandije.
Ostale članice ostale bi u nižem nivou integracije, sa ograničenijim učešćem u ključnim politikama i bez punog uticaja na strateške odluke. U praksi, to bi značilo da bi se unutar iste Unije formirao politički „centar odlučivanja“, dok bi ostatak članica bio u funkcionalnoj, ali ne i potpuno ravnopravnoj poziciji.
