Propagandni rat protiv Srpske pravoslavne crkve vodi se neprestano i na dnevnom nivou iskaču neki kvaziautori, časopisi i internet stranice koje su zadužene da ocrne SPC. Mislim da ne postoji dan da se ne pojave laži usmerene prema njoj.
Ovako za „Novosti“ dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči protojerej-stavrofor Darko Đogo komentariše nedavnu promociji knjige u Beogradu „Brzina mraka – Politička delatnost SPC u Bosni i Hercegovini od 1989. do 1996.“ istoričara Edina Omerčića. U ovom štivu, koje je nastalo na osnovu Omerčićeve doktorske disertacije, odbranjene 2023. na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, između ostalog se navodi da je „Crkva sa procesom negiranja zločina počinjenih nad muslimanima, Bošnjacima, pa tako i genocida, počela odmah nakon što su ti zločini bili počinjeni“.
„Percipirajući zločin kao herojski čin, pobedu nad vekovnim neprijateljem, svojevrsnu osvetu i okončanje događaja iz prošlosti, procesa koji nisu završeni 1389, 1804, 1875. ili 1941. godine, već su morali biti završeni na Petrovdan 1995. godine“, naglašava Omerčić u knjizi.
U sedmom poglavlju naslovljenom kao „Filozofija rata“, autor podseća da je, „prema Stantonu, negiranje zločina poslednja faza genocida“:
„SPC je bila jedna od institucija koja je prećutkivala, minimizirala i negirala zločine koje su počinile snage JNA u okviru tzv. Srpske Republike u BiH“
Dekan Đogo kaže da je ovo samo još jedna propagandna akcija protiv SPC, govor mržnje i izazivanje verske i nacionalne netrpeljivosti uobličena u „akademski rad“.
– Nisu to ljudi koji se opterećuju činjenicima i koji imaju dublja razumevanja da bismo ih uzimali kao nekog bitnog ili važnog. Ovo je nastavak propagandnog rata protiv SPC, koji je paralelno deo šire operacije koja se vodi neprestano i koja ima u sebi rečenice koje su bile aktuelne u komunističkoj istoriografiji i optuživanje SPC za klerofašizam. To možemo posmatrati kao jedan oblik starog obrasca napada na SPC – kako bi se obrisao srpski identitet i istinsko pamćenje našeg naroda prvo se medijskom linču izlaže najznačajnija identitetska ustanova, a to je crkva – ističe Đogo.
On kaže i da je indikativno da je neko u Beogradu dao autoru prostor za promociju ovakvih tvrdnji i da očigledno postoji večita alijansa Zagreba, Sarajeva i Cetinja da napadaju SPC.
„Računam da su Srbija i srpske zemlje slobodan prostor unutar kojeg čak i ovo možete da radite. Ništa slično ovom ne biste uspeli da uradite u Sarajevu, Zagrebu i na Cetinju, da pokušate da promovišete čak i činjenično utemeljene stvari i da govorite recimo o istinskom radu rimokatoličkog klera ili ekstremnog dela Islamske verske zajednice ili ustaškom poreklu ideologije u Crnoj Gori. Tamo vam niko ne bi ni vrata otvorio. Ali, to je razlika između Srbije i drugih. Ipak je Beograd veliki grad a Srbija i RS slobodne zemlje, tako da, nažlost, naličje toga je da se i ovakvim stvarima daje prostor“.
SPC je najjači temelj identiteta, srce i kičma srpskog naroda. U istoriji, mnogo puta smo i robovali, bili poraženi, ali ono što nas je održavalo jesu upravo pravoslavlje i Crkva. Zato je ona sada pod najvećim udarima, a u toj borbi se koriste apsolutno sva sredstva – ukazuje za „Novosti“ Aleksandar Stojanović, novinar iz Banjaluke i kolumnista Kompasinfo, koji prati pitanja u pravoslavnom svetu i rad SPC:
„Niko, ni strani okupator, ni domaći bogoborci nisu mogli slomiti Crkvu. A naša Srpska crkva svedoči onu da ‘Crkvu ni vrata pakla neće nadvladati’. Ti napadi su posebno perfidni, i traju u različitim formatima, od 1945. do današnjih dana“.
„Koliko zatalasa te iste krugove videli smo ovih dana kada je više od milion vernika posetilo Hram Svetog Save u Beogradu da se pokloni pojasu Presvete Bogorodice. Napadi su prvo počeli uvredama, a onda su postajali sve perfidniji, upakovani u kojekakve celofane modernosti i demokratičnosti, iza kojih se krije najopasniji totalitarizam“, ističe Stojanović.
On kaže da ni ova priča o „ulozi SPC u ratnim dešavanjima“ nije od juče:
„Simptomatično je da je knjiga predstavljena baš u Zagrebu, gradu gde je stolovao Alojzije Stepinac, čovek koji je najflagrantniji primer kako se religija i crkva pretvore u nešto nakazno, nešto toliko zlo da se i Bog postidi. Cilj ovih tvrdnji o SPC je da se zaokruži priča o ‘genocidnosti velikosrpske ideje’. Prvo je krenulo od satanizacije političkog vrha, pa vojnog vrha, kulturnih institucija, poput SANU, a sada i Crkve. Time se želi u potpunosti prikazati genocidnom apsolutno svaka pora srpskog identiteta. Dakle, time žele ne samo narod koji je u tom vremenu živio da označe genocidnim, nego ukupno srpski narod da predstave genetski genocidnim“
Prema Stojanovićevim rečima, pozicija SPC danas nije laka, kao i uostalom ni celog pravoslavlja, a tamo gde smo trpeli političke i državne poraze, opstajala je crkva kao poslednji bedem:
„Tako je ona danas poslednja brana odbrane i u Krajini, i u Federaciji BiH, a naročito na KiM. Možete oduzeti sva politička prava, ali veru i svetinje je mnogo teže oduzeti. I svesni su svi da tamo gde je crkva, tu su i Srbi“.
