„Hrišćanstvo razumeju oni koji razumeju Božansku liturgiju.“ Ova aforistička fraza me je pogodila kao strela u srce još u mojim bogoslovskim godinama. Tokom godina, ona je samo bivala istinitija.
Štaviše, postalo je jasno da je Božanska Liturgija – Sve! Ona je Zlatni presek našeg istorijskog pejzaža. Ona je kamen mudrosti, koji oplemenjuje sve čega se dotakne.
Nepoznavanje hrišćanstva = neuključivanje u Liturgiju.
Gogolj je otišao još dalje, tvrdeći: „Ako ljudi ne jedu jedni druge (u smislu čistog kanibalizma), onda je tajni razlog za to svakodnevna Božanska liturgija koja se služi na mnogim mestima.“ A na pitanje „kako živeti?“ može se odgovoriti ukratko: Kao da se spremam da se danas pričestim.
Očigledno je da su praznoslovlje i ružan jezik, proždrljivost i lenjost, a da ne pominjemo teška bezakonja, kategorički suprotni pripremi za pričešće. A ako neko živi svetim životom, izgleda kao da se sprema da se pričesti u bilo kom trenutku.
Liturgija, kao univerzalna praksa i univerzalni princip, jeste nešto što je kod nas u Rusiji sasvim moguće. Ne znam kako je u drugim civilizacijama, to je njihova stvar. Ali za nas je takav pristup Liturgiji moguć, pa čak i neophodan.
Uzgred, suprotnost Ratu nije Mir (u smislu ne-Rata), već Liturgija. Mir, u smislu ne-Rata, to je kolektivna potraga za profitom i zadovoljstvom, zapaljiva mešavina besposličarenja i zle aktivnosti, koja, zapravo, sakuplja gorivo za buduću vatru.
U tom smislu, „mirni blud rađa ratni užas“.
Ratu, kao krvavom načinu rešavanja nagomilanih protivrečnosti, ne suprotstavljaju se tržni centri sa rasprodajama, niti restorani sa delikatesima, već crkve u kojima se služi Liturgija. Željena Rusija budućnosti – to je ogromno geografsko prostranstvo, mesto svakodnevnog služenja Liturgije, uz maksimalno i svesno učešće što većeg broja ljudi.
Liturgija, poput lekovitog zavoja, zgodno se priljubljuje uz sva bolna mesta narodnog tela: izgradnju porodičnog života, odgajanje dece, prevazilaženje zavisnosti…
To se odnosi i na pobedu na frontu. Jer narod koji se moli može borbenoj vojsci pružiti takav talas podrške da može da slomi svaki zli otpor.
Liturgija nije neka strana moda ili moderna inovacija. To je nešto što je oduvek bilo sa nama od naše pojave na istorijskoj sceni. Ali, jedna stvar je obavljati je iz navike, a sasvim druga prepoznati i prihvatiti njenu neuporedivu unutrašnju moć, koja Liturgiju pretvara u civilizacijsku polugu sposobnu da podigne bilo koji teret, pod uslovom da ima tačku oslonca.
