Пропагандни рат против Српске православне цркве води се непрестано и на дневном нивоу искачу неки квазиаутори, часописи и интернет странице које су задужене да оцрне СПЦ. Мислим да не постоји дан да се не појаве лажи усмерене према њој.
Овако за „Новости“ декан Православног богословског факултета у Фочи протојереј-ставрофор Дарко Ђого коментарише недавну промоцији књиге у Београду „Брзина мрака – Политичка делатност СПЦ у Босни и Херцеговини од 1989. до 1996.“ историчара Едина Омерчића. У овом штиву, које је настало на основу Омерчићеве докторске дисертације, одбрањене 2023. на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу, између осталог се наводи да је „Црква са процесом негирања злочина почињених над муслиманима, Бошњацима, па тако и геноцида, почела одмах након што су ти злочини били почињени“.
„Перципирајући злочин као херојски чин, победу над вековним непријатељем, својеврсну освету и окончање догађаја из прошлости, процеса који нису завршени 1389, 1804, 1875. или 1941. године, већ су морали бити завршени на Петровдан 1995. године“, наглашава Омерчић у књизи.
У седмом поглављу насловљеном као „Филозофија рата“, аутор подсећа да је, „према Стантону, негирање злочина последња фаза геноцида“:
„СПЦ је била једна од институција која је прећуткивала, минимизирала и негирала злочине које су починиле снаге ЈНА у оквиру тзв. Српске Републике у БиХ“
Декан Ђого каже да је ово само још једна пропагандна акција против СПЦ, говор мржње и изазивање верске и националне нетрпељивости уобличена у „академски рад“.
– Нису то људи који се оптерећују чињеницима и који имају дубља разумевања да бисмо их узимали као неког битног или важног. Ово је наставак пропaгандног рата против СПЦ, који је паралелно део шире операције која се води непрестано и која има у себи реченице које су биле актуелне у комунистичкој историографији и оптуживање СПЦ за клерофашизам. То можемо посматрати као један облик старог обрасца напада на СПЦ – како би се обрисао српски идентитет и истинско памћење нашег народа прво се медијском линчу излаже најзначајнија идентитетска установа, а то је црква – истиче Ђого.
Он каже и да је индикативно да је неко у Београду дао аутору простор за промоцију оваквих тврдњи и да очигледно постоји вечита алијанса Загреба, Сарајева и Цетиња да нападају СПЦ.
„Рачунам да су Србија и српске земље слободан простор унутар којег чак и ово можете да радите. Ништа слично овом не бисте успели да урадите у Сарајеву, Загребу и на Цетињу, да покушате да промовишете чак и чињенично утемељенe ствари и да говорите рецимо о истинском раду римокатоличког клера или екстремног дела Исламске верске заједнице или усташком пореклу идеологије у Црној Гори. Тамо вам нико не би ни врата отворио. Али, то је разлика између Србије и других. Ипак је Београд велики град а Србија и РС слободне земље, тако да, нажлост, наличје тога је да се и оваквим стварима даје простор“.
СПЦ је најјачи темељ идентитета, срце и кичма српског народа. У историји, много пута смо и робовали, били поражени, али оно што нас је одржавало јесу управо православље и Црква. Зато је она сада под највећим ударима, а у тој борби се користе апсолутно сва средства – указује за „Новости“ Александар Стојановић, новинар из Бањалуке и колумниста Компасинфо, који прати питања у православном свету и рад СПЦ:
„Нико, ни страни окупатор, ни домаћи богоборци нису могли сломити Цркву. А наша Српска црква сведочи ону да ‘Цркву ни врата пакла неће надвладати’. Ти напади су посебно перфидни, и трају у различитим форматима, од 1945. до данашњих дана“.
„Колико заталаса те исте кругове видели смо ових дана када је више од милион верника посетило Храм Светог Саве у Београду да се поклони појасу Пресвете Богородице. Напади су прво почели увредама, а онда су постајали све перфиднији, упаковани у којекакве целофане модерности и демократичности, иза којих се крије најопаснији тоталитаризам“, истиче Стојановић.
Он каже да ни ова прича о „улози СПЦ у ратним дешавањима“ није од јуче:
„Симптоматично је да је књига представљена баш у Загребу, граду где је столовао Алојзије Степинац, човек који је најфлагрантнији пример како се религија и црква претворе у нешто наказно, нешто толико зло да се и Бог постиди. Циљ ових тврдњи о СПЦ је да се заокружи прича о ‘геноцидности великосрпске идеје’. Прво је кренуло од сатанизације политичког врха, па војног врха, културних институција, попут САНУ, а сада и Цркве. Тиме се жели у потпуности приказати геноцидном апсолутно свака пора српског идентитета. Дакле, тиме желе не само народ који је у том времену живио да означе геноцидним, него укупно српски народ да представе генетски геноцидним“
Према Стојановићевим речима, позиција СПЦ данас није лака, као и уосталом ни целог православља, а тамо где смо трпели политичке и државне поразе, опстајала је црква као последњи бедем:
„Тако је она данас последња брана одбране и у Крајини, и у Федерацији БиХ, а нарочито на КиМ. Можете одузети сва политичка права, али веру и светиње је много теже одузети. И свесни су сви да тамо где је црква, ту су и Срби“.
