Sindrom hroničnog umora je kompleksno, dugotrajno stanje koje karakteriše težak, iscrpljujući umor koji traje najmanje šest meseci i ne prolazi ni nakon odmora. Uzrok bolesti još nije potpuno razjašnjen. Od običnog umora se razlikuje jer je znatno intenzivniji i onemogućava normalno funkcionisanje, pogoršava se nakon minimalnog napora i ključni je simptom takozvane kognitivne smetnje („moždana magla”). Javljaju se i poremećaj sna, vrtoglavice, bolovi u mišićima i zglobovima i nisu posledica neke druge bolesti.
Kako ističe profesor dr Branislav Milovanović, šef Neurokardiološke laboratorije Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” i predsednik Sekcije za autonomni nervni sistem Srpskog lekarskog društva, običan umor se popravlja nakon spavanja, odmora, ishrane ili uklanjanja stresa, a sindrom hroničnog umora ne.
– U SAD najčešće korišćeni dijagnostički kriterijumi za ovu dijagnozu su oni koje je 2015. godine utvrdio Institut za medicinu, sada poznat kao Nacionalna akademija medicine. Dijagnoza se postavlja isključivo klinički, jer ne postoji jedan specifičan laboratorijski test. Proces obuhvata detaljan razgovor i opis simptoma, isključenje drugih uzroka umora putem testova gde spadaju analize krvne slike, gvožđa, vitamina Be12, štitne žlezde, glukoze, elektrolita, enzima jetre, bubrega, CRP/SE, vitamina, infekcija…
Nažalost, ne postoji lek koji može da izleči ovaj problem, ali se simptomi mogu značajno ublažiti adekvatnom terapijom. Važno je i lečenje pridruženih simptoma kao što su poremećaj sna (niska doza melatonina, higijena spavanja), bolovi (analgetici i fizikalna terapija), ortostatske smetnje (povećanje unosa tečnosti, lekovi).
Vrlo je važna prilagođena fizikalna aktivnost, ali ne forsirana.
Psihološka podrška je takođe bitna i pomaže u upravljanju stresom i prilagođavanju bolesti, ali ne leči uzrok. Vrlo je bitno lečenje pridruženih stanja kao što su hipotireoza, POTS, depresija, nedostatak vitamina… – ističe dr Milovanović.
Nekada se dešava da ljudi koji posle preležanog kovida imaju takozvani postkovid sindrom i ujedno sindrom hroničnog umora. Svetska zdravstvena organizacija smatra da je dugotrajni kovid hronično stanje povezano sa infekcijom koje se javlja nakon zaražavanja koronom i prisutno je najmanje tri meseca kao kontinuirano, recidivirajuće ili progresivno bolesno stanje koje pogađa jedan ili više organskih sistema.
– U okviru drugih stanja umor sličan sindromu hroničnog umora javlja se posle mononukleoze, a do 10 odsto obolelih razvije dugotrajne simptome nakon teških bakterijskih i virusnih infekcija. Dešava se i kod autoimunih bolesti i fibromialgije. Nijedan suplement nije čudotvoran, ali neki mogu pomoći ako postoji deficit. S obzirom na odsustvo pravih lekova klinička nega podrazumeva lečenje simptoma i vođenje samostalnog lečenja pacijenta. Cilj je smanjenje simptoma i poboljšanje kvaliteta života na osnovu saradnje i terapijskog odnosa. Potencijal za poboljšanje stanja, koji se kreće od skromnog do značajnog, treba jasno saopštiti pacijentu. Priznavanje da je pacijentova bolest stvarna olakšaće terapeutski savez i razvoj efikasnog plana lečenja. Lekar može uveriti pacijenta da normalni nalazi dijagnostičkih testova ne negiraju stvarnost bolesti. Kada se dijagnoza postavi, sistemski pregled će otkriti najproblematičnije simptome i brige pacijenta. To može uključivati iscrpljujući umor i ograničenja aktivnosti, poremećaj sna, bol, kognitivne probleme, emocionalni stres, gastrointestinalne, urološke ili ginekološke simptome. Važno je da suplementi pomažu samo kao podrška, ne rešavaju osnovni mehanizam – smatra dr Milovanović.
Sindrom hroničnog umora često počinje iznenada, što pacijenti porede kao da su dobili „udar gripa”, ali ponekad je početak postepen i pojavljuje se tokom nekoliko meseci ili godina. Pacijenti mogu da se osećaju veoma bolesno na početku, ali se dijagnoza često odlaže jer se po definiciji ona ne može postaviti dok ne prođe šest meseci. Privremena dijagnoza se često može postaviti ranije.
– Težina njihove bolesti varira između ekstrema kod nekih pacijenata koji su vezani za kuću i drugih koji su u mogućnosti da idu na posao. Pacijentima je često potreban dodatni odmor. Remisije i recidivi su česti. Recidiv je često uzrokovan prekomernim naporom ili zaraznom bolešću. Neki pacijenti polako ulaze u pogoršavajuće stanje sa najtežim oblikom kada su vezani za krevet mesecima ili čak godinu dana ili više. Stope oporavka su neizvesne i variraju od pet do 30 odsto u prvih pet godina. Nakon pet godina oporavak je manje verovatan – kaže dr Milovanović.
Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” organizovao je nedavno Treći međunarodni simpozijum pod nazivom „Hronični sindrom umora, dugotrajni kovid i postinfektivni sindromi”, na kojem su prisustvovali mnogobrojni lekari iz ove oblasti, kako iz Srbije, tako i iz drugih zemalja sveta.
Ovaj skup je od posebnog značaja, kaže naš sagovornik, jer ga je organizovao Institut „Dedinje” uz učešće Evropske ME alijanse (EMEA), Udruženja za neurokardiologiju Srbije i Sekcije za Autonomni nervni sistem SLD-a i drugih relevantnih asocijacija.
– Fokus simpozijuma bio je na kompleksnim hroničnim stanjima kao što su mijalgični encefalomijelitis/hronični sindrom umora (ME/CFS) – multisistemski poremećaj koji pogađa milione ljudi širom sveta, a čije su dijagnostičke smernice i dalje neadekvatne.
Posebna pažnja posvećena je i fenomenu „dugog kovida”, imajući u vidu da i do 30 odsto pacijenata nastavlja da oseća simptome i šest meseci nakon akutne infekcije virusom SARS-CoV-2. Događaj je okupio evropske stručnjake, istraživače i predstavnike udruženja pacijenata, koji su pokušali da odgovore na ključno naučno pitanje – da li je reč o jednom ili o dva različita sindroma, s obzirom na gotovo identičnu simptomatologiju – rekao je dr Milovanović.
