Arhimandrit Georgije Bojić Džidža, od 1936. do 1946., starešina manastira Tronoša, kojeg je komunistička vlast pogubila posle smrtne presude, još nosi žig narodnog neprijatelja, iako se 31. avgust, dan kada su 1941. Loznica i Banja Koviljača bile prva dva mesta u Evropi oslobođena od fašista odavno slavi, a on je bio jedan od ključnih aktera tih događaja. Po rečima profesora istorije Zorana Tošića, pre 76 godina, potpukovnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, Veselin Misita, došao je u Loznicu upravo zato što je znao da će mu snažnu podršku u oslobođenju od fašista pružiti tronoški arhimandrit – kao osvedočeni rodoljub i slobodar… Ali, Misita danas ima i spomen-obeležje u Loznici, i spomen-ploču na zgradi u centru grada, dok je Bojić „po strani“, uprkos veličanstvenoj ulozi.
– Bio je uman i čestit čovek, sjajan duhovnik, te veliki rodoljub i humanista, koji nikada i nigde, nije ni naložio, ni učestvovao u zločinu – svedočio je, svojevremeno, Milivoje Mikan Lazić, tronoški šumar, posle rata i igumanov jatak, sve dok ga nije izdao izvesni Aca Ilić iz Draginca, pa je uhapšen uoči svoje slave, Nikoljdana 1945. godine.
Suđenje Georgiju Bojiću trajalo je ukupno tri i po meseca, uključujući i vreme žalbe na smrtnu presudu, koja je izvršena tri dana po pravosnažnosti. Najpre je sahranjen na groblju kraj puta Loznica – Šabac, nedaleko od savskog mosta, ali je zahvalni narod već sutradan humku prekrio cvećem, pa su revolucionarne vlasti na prečac iskopale mrtvog arhimandrita i od tada se ne zna gde počiva…
– Proces za rehabilitaciju zastao je posle čuvene reforme u pravosuđu, zbog proceduralnih i birokratskih zavrzlama, ali ćemo, kao Udruženje ratnih dobrovoljaca, pokrenuti novu inicijativu – veli Tošić. – Strašno je i što nam je sugerisano kako nema šanse da Džidža bude rehabilitovan, jer je, tobože, imao ne ličnu, već „komandnu odgovornost“, kao da mu se, mrtvom, sudi u Hagu, a ne u njegovoj Srbiji, u Šapcu…
Uveren da se radi o ljudskoj veličini koja je posleratnoj vlasti smetala i mrtva, Ivko Veselinović, predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca, inače jedan od autora knjige o arhimandritu Bojiću, kaže da Džidža zaslužuje ne samo rehabilitaciju, već i da bar jedna ulica u Loznici ponese njegovo ime.
