Zašto čitati dela ruske književnosti u moderno doba? Sasvim je logično da će prosečni savremeni čitalac, koji živi okružen „kulturom“ kratkih internet članaka, tvitova ili Fejsbuk statusa, postaviti ovo pitanje. Zbog čega izabrati Tolstojev „Rat i mir“ u četiri toma ili, zapravo, bilo koji roman klasične ruske književnosti?
Ruski klasici imaju tu moć da probude čitaoca. Njihova dužina je dobro „sredstvo“ za ispravljanje loše pažnje i slabe koncentracije. Jednostavno je – ne možete da prepričate ruski roman niti da sumirate njegovu radnju na nekoliko rečenica. Lepota umetnosti reči ispisana ruskim perom to ne dopušta.
Najbolja ruska dela, bilo da je reč o Tolstojevom opusu, knjigama Dostojevskog, Bulgakova ili Puškina, vode vas u jedan drugačiji svet. Duboko ispod površine svake radnje otkriva se priča o ljudima, o slovenskim dušama koje posrću i spasavaju se, tonu i podižu se.
U isto vreme, paralelno sa dubinama i filozofskim linijama ukrštenim u delima, romani ruske književnosti donose „nepodnošljivu lakoću čitanja“. Važno je izabrati dobar prevod, koji će zadržati duh ruskog jezika i omogućiti čitaocu istinsko uživanje. Otkrivamo koji su to ruski romani koje vredi pročitati bar jednom u životu i kakve poruke nose.
Dostojevski –„Braća Karamazovi“ ili „Zločin i kazna“?
Polemika o romanima Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i rasprava o tome koje njegovo delo je najbolje uvek je aktuelna. Čak se i odlični poznavaoci ruskih klasika ne mogu usaglasiti kada preporučuju knjigu. Da li prvo treba pročitati „Zločin i kaznu“ ili „Braću Karamazove“? Ipak, oko jedne činjenice se većina književnih istoričara i kritičara slaže – celokupno stvaralaštvo Dostojevskog zavređuje pažnju savremenih čitalaca, te nećete pogrešiti koji god izbor da napravite.
Zbog kompleksnosti, dubokih filozofskih poruka i univerzalnih životnih istina, roman „Braća Karamazovi“ neretko se navodi kao najbolje delo ovog ruskog pisca. U romanu se pripoveda o ubistvu, požudi, ali i pitanjima hrišćanstva, suptilnim vezama između oca i sina. Kao majstor u pletenju priče, ali i izgradnje književnih junaka, Dostojevski vodi čitaoca kroz različite dimenzije i pitanja, podstiče na kontemplaciju.
Na sličan način, veštim bogatim jezikom i jednostavnom rečeničnom strukturom zapanjuje čitaoce sudbinom studenta-ubice Raskoljnjikova u romanu „Zločin i kazna“. Da li se može opravdati ubistvo, da li je moralno izbeći kaznu i kako se u životu opredeliti između dobra i zla? Smeštajući junake u naizgled nemoguće životne situacije i dileme, Dostojevski dovodi čitaoca na rub saznanja o najznačajnijim načelima etike.
Početnici i svi koji nisu spremni da se „uhvate ukoštac“ sa velikim filozofskim mislima, mogu zakoračiti u književni svet Dostojevskog čitanjem romana u pismima „Bedni ljudi“, romana „Idiot“ ili njegovih kratkih priča poput „Seljaka Mareja“, „Sna smešnog čoveka“ ili „Večnog muža“.
Tolstojev „Rat i mir“ i „Ana Karenjina“
Sa stvaralaštvom Lava Nikolajeviča Tolstoja većina se upozna već u gimnazijskim danima. Međutim, za mnoge mlade čitaoce obimna dela poput „Ane Karenjine“ i „Rata i mira“ u tim godinama predstavljaju opterećenje. Bilo da ste se već upoznali sa prilikama u ruskom društvu 19. veka kroz Tolstojeve romane ili tek treba da otkrijete ovo romaneskno blago – Tolstoj je jedan od onih pisaca koje možete čitati nekoliko puta u životu.
Roman „Ana Karenjina“ je izuzetno delo o porodici, ljubavi, ali i društveni roman u kom se polemiše o ruskoj aristokratiji, propadanju sela, zadrugarskom pokretu i delo u kom se, pre svega, kritikuje društvo. Iako je naslovljen prema junakinji Ani Arkadijevnoj Karenjinoj, važno je reći da roman ima više od jednog glavnog junaka. Jedna od osnovnih odlika romana je upravo paralelizam – između Ane i Konstantina Ljevina, između grada i sela, strastvene ljubavi i „mirne“ ljubavi. Tolstoj kroz prizmu ova dva lika prikazuje rusko društvo i njegove prilike i raspravlja o vodećim pitanjima u životu svakog čoveka.
Sa druge strane, u kompleksnom i obimnom delu kao što je „Rat i mir“ čitalac dobija širi uvid u svet ruskog plemstva, kao i jedinstven prikaz onoga kako rat i nečovečne okolnosti mogu da utiču na čoveka.
Pripovedajući o sudbini četiri porodice – Rostovi, Bolkonski, Bezuhovi i Kuragini – Tolstoj zapravo slika istorijske prilike u Rusiji u periodu od 1805. do 1813. godine. Paralelno sa ratnim zbivanjima, Napoleonovim strategijama i planovima ruskih generala, čitalac prati dešavanja u moskovskim i petrogradskim salonima, ljubavne i bračne veze, dvoboje, uspehe i neuspehe, bolesti, stradanja i smrti. Time se ova knjiga svrstava u red vrhunskih dela ratne proze i porodične hronike.
Puškinov „Evgenije Onjegin“
Savremeni čitalac ne bi smeo da propusti majstorstvo u stihu Aleksandra Puškina i jedinstvenu poemu „Evgenije Onjegin“. Uprkos formi, a zahvaljujući narativu – ovo delo se može staviti u red vrhunskih romana ruske književnosti. U literaturi se često opisuje kao roman u stihu i sjajan primer satire.
Puškin predstavlja glavnog junaka Onjegina, njegov karakter, položaj u društvu i ljubavnu dramu. Opisan kao „suvišni čovek“, Onjegin je mladić plemske krvi, sa puno neiskorišćenog potencijala. Njegova priroda je destruktivna – on s namerom ili bez nje uništava ljude oko sebe, pogotovo mladu i osetljivu Tatjanu. Posebno dirljiva deonica ove poeme je upravo Tatjanino pismo Onjeginu.
No, pravo blago ovog dela nisu samo pouke o tome kako ne treba traćiti život, već činjenica da je u svojevrsnu „sagu o promašenom življenju“ Puškin utkao humor i ironiju. Tako se ovaj prikaz ruskog društva na početku 19. veka uzima za preteču moderne ruske književnosti.
Novele i drame Antona Pavloviča Čehova
Ako želite da se upoznate sa najboljim delima ruske književnosti, a niste spremni za čitanje romana u nekoliko tomova, dobar početak mogu biti novele i drame Antona Pavloviča Čehova. Novele „Dama s psetancetom“, „Draga“, „Šala“ otkrivaju tanani svet osećanja, tople i ljudske priče o čoveku i njegovoj naizgled običnoj svakodnevici.
Slična je i situacija sa dramama, koje se nikako ne mogu tumačiti kao dramska dela u klasičnom smislu. Umesto tipično postavljene radnje sa uvodom, zapletom, kulminacijom, peripetijama i raspletom, najznačajniji ruski dramski pisac u prvi plan stavlja pojedinca, čovekova osećanja, njegovu sudbinu i izbore.
U dramama „Višnjik“, „Ujka Vanja“, „Galeb“ i „Tri sestre“ nema dramatičnih događaja i preokreta – svi konflikti su unutrašnje prirode i ponekad deluje da se u odnosu na početak ništa značajno nije promenilo na kraju drame. Međutim, to je samo privid, a čitalac umesto dinamičnih događaja dobija uvid u uzbudljiv svet doživljaja i uživanje u psihološkoj i lirskoj drami.
Gogoljeve „Mrtve duše“
Nedovršen roman Nikolaja Vasiljeviča Gogolja „Mrtve duše“ u istoriji svetske književnosti zauzima posebnu poziciju. Kao svojevrstan ruski pandan Danteovoj „Božanstvenoj komediji“ i Balzakovom „Čiča Goriu“, ovo delo je prikaz provincijsko-spahijskog života u Rusiji, ekonomskih, društvenih i političkih prilika.
Radnja romana prati carskog službenika Pavela Ivanoviča Čičikova, koji putuje od imanja do imanja, istražuje „mrtve duše“ s namerom da ih otkupi. To su preminuli kmetovi za koje spahije moraju da plaćaju porez godinu dana, odnosno dok se na reviziji ne objavi da nisu među živima.
Iza neobičnog zahteva glavnog junaka da kupi kmetove stoji prevara. On kupuje mrtve duše s namerom da ih „podmetne“ kao žive, založi ih i kupi zemlju. Tako su centralne teme romana malograđanstvo, duhovna beda ruskog društva tog doba, kao i njegova banalnost.
Nakon vodećih predstavnika realizma i klasika ruske književnosti, čitalac može dublje zaroniti u stvaralaštvo s ovih prostora. Neki od pisaca koji svakako zavređuju pažnju savremene čitalačke publike su Bulgakov, Nabokov, Turgenjev. Izvesno je, jednom kad se upustite u čitanje ruskih klasika, teško ćete se odvojiti od knjige.
