Зашто читати дела руске књижевности у модерно доба? Сасвим је логично да ће просечни савремени читалац, који живи окружен „културом“ кратких интернет чланака, твитова или Фејсбук статуса, поставити ово питање. Због чега изабрати Толстојев „Рат и мир“ у четири тома или, заправо, било који роман класичне руске књижевности?
Руски класици имају ту моћ да пробуде читаоца. Њихова дужина је добро „средство“ за исправљање лоше пажње и слабе концентрације. Једноставно је – не можете да препричате руски роман нити да сумирате његову радњу на неколико реченица. Лепота уметности речи исписана руским пером то не допушта.
Најбоља руска дела, било да је реч о Толстојевом опусу, књигама Достојевског, Булгакова или Пушкина, воде вас у један другачији свет. Дубоко испод површине сваке радње открива се прича о људима, о словенским душама које посрћу и спасавају се, тону и подижу се.
У исто време, паралелно са дубинама и филозофским линијама укрштеним у делима, романи руске књижевности доносе „неподношљиву лакоћу читања“. Важно је изабрати добар превод, који ће задржати дух руског језика и омогућити читаоцу истинско уживање. Откривамо који су то руски романи које вреди прочитати бар једном у животу и какве поруке носе.
Достојевски –„Браћа Карамазови“ или „Злочин и казна“?
Полемика о романима Фјодора Михаиловича Достојевског и расправа о томе које његово дело је најбоље увек је актуелна. Чак се и одлични познаваоци руских класика не могу усагласити када препоручују књигу. Да ли прво треба прочитати „Злочин и казну“ или „Браћу Карамазове“? Ипак, око једне чињенице се већина књижевних историчара и критичара слаже – целокупно стваралаштво Достојевског завређује пажњу савремених читалаца, те нећете погрешити који год избор да направите.
Због комплексности, дубоких филозофских порука и универзалних животних истина, роман „Браћа Карамазови“ неретко се наводи као најбоље дело овог руског писца. У роману се приповеда о убиству, пожуди, али и питањима хришћанства, суптилним везама између оца и сина. Као мајстор у плетењу приче, али и изградње књижевних јунака, Достојевски води читаоца кроз различите димензије и питања, подстиче на контемплацију.
На сличан начин, вештим богатим језиком и једноставном реченичном структуром запањује читаоце судбином студента-убице Раскољњикова у роману „Злочин и казна“. Да ли се може оправдати убиство, да ли је морално избећи казну и како се у животу определити између добра и зла? Смештајући јунаке у наизглед немогуће животне ситуације и дилеме, Достојевски доводи читаоца на руб сазнања о најзначајнијим начелима етике.
Почетници и сви који нису спремни да се „ухвате укоштац“ са великим филозофским мислима, могу закорачити у књижевни свет Достојевског читањем романа у писмима „Бедни људи“, романа „Идиот“ или његових кратких прича попут „Сељака Мареја“, „Сна смешног човека“ или „Вечног мужа“.
Толстојев „Рат и мир“ и „Ана Карењина“
Са стваралаштвом Лава Николајевича Толстоја већина се упозна већ у гимназијским данима. Међутим, за многе младе читаоце обимна дела попут „Ане Карењине“ и „Рата и мира“ у тим годинама представљају оптерећење. Било да сте се већ упознали са приликама у руском друштву 19. века кроз Толстојеве романе или тек треба да откријете ово романескно благо – Толстој је један од оних писаца које можете читати неколико пута у животу.
Роман „Ана Карењина“ је изузетно дело о породици, љубави, али и друштвени роман у ком се полемише о руској аристократији, пропадању села, задругарском покрету и дело у ком се, пре свега, критикује друштво. Иако је насловљен према јунакињи Ани Аркадијевној Карењиној, важно је рећи да роман има више од једног главног јунака. Једна од основних одлика романа је управо паралелизам – између Ане и Константина Љевина, између града и села, страствене љубави и „мирне“ љубави. Толстој кроз призму ова два лика приказује руско друштво и његове прилике и расправља о водећим питањима у животу сваког човека.
Са друге стране, у комплексном и обимном делу као што је „Рат и мир“ читалац добија шири увид у свет руског племства, као и јединствен приказ онога како рат и нечовечне околности могу да утичу на човека.
Приповедајући о судбини четири породице – Ростови, Болконски, Безухови и Курагини – Толстој заправо слика историјске прилике у Русији у периоду од 1805. до 1813. године. Паралелно са ратним збивањима, Наполеоновим стратегијама и плановима руских генерала, читалац прати дешавања у московским и петроградским салонима, љубавне и брачне везе, двобоје, успехе и неуспехе, болести, страдања и смрти. Тиме се ова књига сврстава у ред врхунских дела ратне прозе и породичне хронике.
Пушкинов „Евгеније Оњегин“
Савремени читалац не би смео да пропусти мајсторство у стиху Александра Пушкина и јединствену поему „Евгеније Оњегин“. Упркос форми, а захваљујући наративу – ово дело се може ставити у ред врхунских романа руске књижевности. У литератури се често описује као роман у стиху и сјајан пример сатире.
Пушкин представља главног јунака Оњегина, његов карактер, положај у друштву и љубавну драму. Описан као „сувишни човек“, Оњегин је младић племске крви, са пуно неискоришћеног потенцијала. Његова природа је деструктивна – он с намером или без ње уништава људе око себе, поготово младу и осетљиву Татјану. Посебно дирљива деоница ове поеме је управо Татјанино писмо Оњегину.
Но, право благо овог дела нису само поуке о томе како не треба траћити живот, већ чињеница да је у својеврсну „сагу о промашеном живљењу“ Пушкин уткао хумор и иронију. Тако се овај приказ руског друштва на почетку 19. века узима за претечу модерне руске књижевности.
Новеле и драме Антона Павловича Чехова
Ако желите да се упознате са најбољим делима руске књижевности, а нисте спремни за читање романа у неколико томова, добар почетак могу бити новеле и драме Антона Павловича Чехова. Новеле „Дама с псетанцетом“, „Драга“, „Шала“ откривају танани свет осећања, топле и људске приче о човеку и његовој наизглед обичној свакодневици.
Слична је и ситуација са драмама, које се никако не могу тумачити као драмска дела у класичном смислу. Уместо типично постављене радње са уводом, заплетом, кулминацијом, перипетијама и расплетом, најзначајнији руски драмски писац у први план ставља појединца, човекова осећања, његову судбину и изборе.
У драмама „Вишњик“, „Ујка Вања“, „Галеб“ и „Три сестре“ нема драматичних догађаја и преокрета – сви конфликти су унутрашње природе и понекад делује да се у односу на почетак ништа значајно није променило на крају драме. Међутим, то је само привид, а читалац уместо динамичних догађаја добија увид у узбудљив свет доживљаја и уживање у психолошкој и лирској драми.
Гогољеве „Мртве душе“
Недовршен роман Николаја Васиљевича Гогоља „Мртве душе“ у историји светске књижевности заузима посебну позицију. Као својеврстан руски пандан Дантеовој „Божанственој комедији“ и Балзаковом „Чича Гориу“, ово дело је приказ провинцијско-спахијског живота у Русији, економских, друштвених и политичких прилика.
Радња романа прати царског службеника Павела Ивановича Чичикова, који путује од имања до имања, истражује „мртве душе“ с намером да их откупи. То су преминули кметови за које спахије морају да плаћају порез годину дана, односно док се на ревизији не објави да нису међу живима.
Иза необичног захтева главног јунака да купи кметове стоји превара. Он купује мртве душе с намером да их „подметне“ као живе, заложи их и купи земљу. Тако су централне теме романа малограђанство, духовна беда руског друштва тог доба, као и његова баналност.
Након водећих представника реализма и класика руске књижевности, читалац може дубље заронити у стваралаштво с ових простора. Неки од писаца који свакако завређују пажњу савремене читалачке публике су Булгаков, Набоков, Тургењев. Извесно је, једном кад се упустите у читање руских класика, тешко ћете се одвојити од књиге.
