Rouzi (Miloš Simić) se od početka – a to znači veoma rano jer se u hip-hopu i njegovim izvedenicama počinje vrlo rano, najčešće samostalno i u svojim tinejdžerskim sobama – odlikovao izuzetno samosvesnim i zrelim pristupom onom čime se bavi.
Već u jednom intervjuu koji je dao kao osamnaestogodišnjak odgovorio je kako sebe vidi kao muzičara sa imidžom, koji pažljivo neguje izgled svoje kose na primer, pa tako i svaka promena u tom pravcu postaje tema i znak, dok je umetničko ime odabrao i zbog onog zvučnog i pamtljivog „z“ u njemu.
Pored samosvesti, pomenuo sam i zrelost, nekoga ko nikada nije delovao kao klinac koji je u sve ušao tek tako, nesvestan konteksta i sebe u njemu, iz zezanja. Neki bi ovo shvatili kao hladnu proračunatost, ali meni se ne čini tako, iako se radi o vrlo racionalnom i pragmatičnom čoveku.
Najpre, Rouzi uz ozbiljnost ima relativno relaksiran i nepretenciozan stav prema muzici koju pravi i njenim efektima, a ni njegov imidž nije bez izvesnog odmaka i ironije. Rouzi se menjao, javno i pred svima, izlagao nam se dok pratimo njegovo odrastanje, njegov muzički, umetnički razvoj i promenu, pa i razvoj i promenu u javnoj ličnosti i imidžu.
Ipak, ono što je, pored očitog talenta da pravi zarazne pesme, kojima pri tome možete da se vraćate više puta u različitim periodima, otkrivajući da i nisu tako jednostavne, ni tekstualno ni melodijsko-ritmički kako možda mogu da izgledaju, jeste izvesna – uprkos svim primenama i samosvesti do granice proračunatosti – autentičnost, opipljivost njegove pojave, pesme i nastupa.
Rouzi ne deluje kao beslovesni klinac – verovatno tako nije delovao ni u pelenama – ali ni kao puka tržišna mašina, lutkica za jednu noć ili jedno leto. On ima nešto opipljivo, stvarno u svojoj javnoj pojavi, kao neko ko deluje do izvesne mere osobeno, čak izuzetno, ali i kao jedan od nas, drugar iz kraja, nečiji sin i brat, istovremeno običan momak i neko kog imamo razloga da pratimo, za kog nam se čini da ga ima smisla čuti i videti makar ne govorio niti radio išta posebno važno.
Do sada sam kad je mlada srpska muzika u pitanju pisao uglavnom o onim autorima i izvođačima kojima je lakše bilo naći izvesnu stilsku ili idejnu nit u stvaranju i delovanju, jasan odnos, po mogućstvu problemski ili subverzivan prema uobičajenim viđenjima stvarnosti i njihovim projekcijama od strane instanci moći.
Kod Rouzija ništa od toga nije tako očigledno, on ne dovodi ništa posebno u pitanje, ali, s druge strane, ne uranja u potpunosti u svet potrošnje, pohlepe i sticanja, još manje nasilja i zavisnosti, čime obiluje slična muzika, a on – niti ih kritikuje niti ih slavi.
Ali u njegovom slučaju to ne deluje sasvim kao mlakost ili konformizam, već pre doprinosi njegovoj opipljivosti, kao nekoga ko živi u tom i takvom svetu, ne suprotstavlja mu se ali ni ne uranja u njega, svim promenama, uticajima i trendovima ostajući ipak donekle svoj i autentičan, šta god to značilo.
Dakle, Rouzija uglavnom vole zato što pravi dopadljive pesme, koje kao i njegova pojava deluju ljudski i opipljivo, i valjda zato što im se čini da im taj mladić, uprkos svoj svojoj samosvesti i pragmatizmu ne prodaje rog za sveću, bazično se ne folira, ne mistifikuje ni sebe ni svoju muziku ni milje iz kog ona dolazi.
Zato je neko njegovu odličnu novu pesmu „Hej ti“ u komentaru opisao kao „slatku“, i zaista, ima neto u tome. Ne slatkastu, zašećerenu, nego šarmantnu, opuštenu pesmu o odnosima i možda o ljubavi – ljudskoj i opipljivoj na ljudski i opipljiv način. Sada i ovde, bez previše kurčenja i prenemaganja, pa i uz dozu izvesne romantike.
Iz to ide i Rouzijeva izuzetna sposobnost sa saradnju sa drugima, i starijima i mlađima i onima iz različitih žanrova, poput saradnje sa odličnim rok bendom „Keni nije mrtav“, koja je rezultirala jednom od njihovih najboljih novijih pesama („Telo“). Saradnja sa veteranom Cobijem u pesmi „Jao, mama“ pokazala je da je Rouzi spreman na jedan produkciono viši, pa zašto ne reći i isplativiji, korak u svojoj karijeri, ponovo potvrđujući njegovu vanrednu zrelost. Možda najlepša Rouzijeva saradnja je i dalje sa od njega nešto mlađim Jowam-om, njemu sličnim po talentu i sposobnosti sa saradnju sa različitim umetnicima, pri čemu njih dvojica odlično deluju kao par, u ulogama svojevrsnog ne-komičnog eirona i alazona našeg hip-hopa, gde svaki dodatno osvetljava i i nadahnjuje pojavu i izražajnost onog drugog.
Ako tražimo neku nit u dosadašnjoj Rouzijevoj muzici, to je ta njegova opipljivost, i muzika koja se ipak bavi odnosima, u konkretnom vremenu i prostoru, bez mnogo ideoloških ili drugih projekcija, pitajući se da li je ljubav ono što nam se čini da je, da li je baš to što sada osećamo ljubav, da li je to to, ili stalno treba da idemo dalje i dalje, dok ne pronađemo… ne znamo ni sami šta, a najbolje bi bilo – same sebe.
