Роузи (Mилош Симић) се од почетка – а то значи веома рано јер се у хип-хопу и његовим изведеницама почиње врло рано, најчешће самостално и у својим тинејџерским собама – одликовао изузетно самосвесним и зрелим приступом оном чиме се бави.
Већ у једном интервјуу који је дао као осамнаестогодишњак одговорио је како себе види као музичара са имиџом, који пажљиво негује изглед своје косе на пример, па тако и свака промена у том правцу постаје тема и знак, док је уметничко име одабрао и због оног звучног и памтљивог „з“ у њему.
Поред самосвести, поменуо сам и зрелост, некога ко никада није деловао као клинац који је у све ушао тек тако, несвестан контекста и себе у њему, из зезања. Неки би ово схватили као хладну прорачунатост, али мени се не чини тако, иако се ради о врло рационалном и прагматичном човеку.
Најпре, Роузи уз озбиљност има релативно релаксиран и непретенциозан став према музици коју прави и њеним ефектима, а ни његов имиџ није без извесног одмака и ироније. Роузи се мењао, јавно и пред свима, излагао нам се док пратимо његово одрастање, његов музички, уметнички развој и промену, па и развој и промену у јавној личности и имиџу.
Ипак, оно што је, поред очитог талента да прави заразне песме, којима при томе можете да се враћате више пута у различитим периодима, откривајући да и нису тако једноставне, ни текстуално ни мелодијско-ритмички како можда могу да изгледају, јесте извесна – упркос свим применама и самосвести до границе прорачунатости – аутентичност, опипљивост његове појаве, песме и наступа.
Роузи не делује као бесловесни клинац – вероватно тако није деловао ни у пеленама – али ни као пука тржишна машина, луткица за једну ноћ или једно лето. Он има нешто опипљиво, стварно у својој јавној појави, као неко ко делује до извесне мере особено, чак изузетно, али и као један од нас, другар из краја, нечији син и брат, истовремено обичан момак и неко ког имамо разлога да пратимо, за ког нам се чини да га има смисла чути и видети макар не говорио нити радио ишта посебно важно.
До сада сам кад је млада српска музика у питању писао углавном о оним ауторима и извођачима којима је лакше било наћи извесну стилску или идејну нит у стварању и деловању, јасан однос, по могућству проблемски или субверзиван према уобичајеним виђењима стварности и њиховим пројекцијама од стране инстанци моћи.
Код Роузија ништа од тога није тако очигледно, он не доводи ништа посебно у питање, али, с друге стране, не урања у потпуности у свет потрошње, похлепе и стицања, још мање насиља и зависности, чиме обилује слична музика, а он – нити их критикује нити их слави.
Али у његовом случају то не делује сасвим као млакост или конформизам, већ пре доприноси његовој опипљивости, као некога ко живи у том и таквом свету, не супротставља му се али ни не урања у њега, свим променама, утицајима и трендовима остајући ипак донекле свој и аутентичан, шта год то значило.
Дакле, Роузија углавном воле зато што прави допадљиве песме, које као и његова појава делују људски и опипљиво, и ваљда зато што им се чини да им тај младић, упркос свој својој самосвести и прагматизму не продаје рог за свећу, базично се не фолира, не мистификује ни себе ни своју музику ни миље из ког она долази.
Зато је неко његову одличну нову песму „Хеј ти“ у коментару описао као „слатку“, и заиста, има нето у томе. Не слаткасту, зашећерену, него шармантну, опуштену песму о односима и можда о љубави – људској и опипљивој на људски и опипљив начин. Сада и овде, без превише курчења и пренемагања, па и уз дозу извесне романтике.
Из то иде и Роузијева изузетна способност са сарадњу са другима, и старијима и млађима и онима из различитих жанрова, попут сарадње са одличним рок бендом „Кени није мртав“, која је резултирала једном од њихових најбољих новијих песама („Тело“). Сарадња са ветераном Цобијем у песми „Јао, мама“ показала је да је Роузи спреман на један продукционо виши, па зашто не рећи и исплативији, корак у својој каријери, поново потврђујући његову ванредну зрелост. Можда најлепша Роузијева сарадња је и даље са од њега нешто млађим Јоwam-ом, њему сличним по таленту и способности са сарадњу са различитим уметницима, при чему њих двојица одлично делују као пар, у улогама својеврсног не-комичног eirona и alazona нашег хип-хопа, где сваки додатно осветљава и и надахњује појаву и изражајност оног другог.
Ако тражимо неку нит у досадашњој Роузијевој музици, то је та његова опипљивост, и музика која се ипак бави односима, у конкретном времену и простору, без много идеолошких или других пројекција, питајући се да ли је љубав оно што нам се чини да је, да ли је баш то што сада осећамо љубав, да ли је то то, или стално треба да идемо даље и даље, док не пронађемо… не знамо ни сами шта, а најбоље би било – саме себе.
