Povodom nekih polemika o različitim ideologijama, dva čoveka, oba verujuća – mada se u mnogo toga najverovatnije ne bi međusobno složili – postavila su isto pitanje: A zašto oni, zastupnici tih ideologija, nisu jednostavno hrišćani? Ili možemo reći i – pravoslavni hrišćani, da izbegnemo razne anti i pseudoekumenističke interpretacije, koje bi nas u ovom slučaju udaljile od teme.
Zašto se žuče oko ideologija kad već na sve mogu da odgovore sa „verujem u…“ pa onda sledi Simvol vere, koji iskazuje šta je ono u šta jedan hrišćanin veruje, a što nije proizvoljno i u bilo šta, nego ipak u nešto i nekog, nešto i nekog postojećeg i nezamenljivog bilo čim i bilo kim drugim. Zašto komplikovati, ukratko?
Ili kad jedan naš sada već sredovečni reditelj, i to prilično provokativnih filmova, na pitanje da li je vernik, jednostavno izgovori Simvol vere. Ne „da“, „ne“, „možda“, „ima nešto“, „tradicionalne vrednosti“, „mir, brate, mir“ i slično, nego baš lepo i tačno, kako treba.
To sa ideologijama je s jedne strane tačno, ali takav stav neće ukinuti ideologije i političke orijentacije, jer su one stvar ovoga sveta, i postojaće dok je njega.
Zato je najveći problem kad se ta logika ovoga sveta uvuče u ono najdublje u nama, što nas povezuje sa onim što nas je uvelo, tačnije onim koji nas je uveo u postojanje, sa svim onim što postoji, što je postojalo i što će postojati, i na kraju krajeva, sa nama samima. Kad počnemo našu veru ispovedati rečnikom i logikom ideologije. Kad je za nas pravoslavlje politička ideologija, filosofija istorije i moralni sistem.
Zar je Hristos došao na zemlju i stradao za nas da bismo zauvek čuvali ovaj ili onaj sistem vrednosti, ovaj ili onaj poredak – monarhiju, patrijarhat, liberalnu demokratiju i ljudska prava, šta god?
Ili je on mesija i bogočovek, koji nam otvara dveri spasenja, u vekove vekova, koji nas uči da pobedimo smrt, kojim pobeđujemo smrt?
Naravno, da treba uvažavati i tumačiti tradicije, kolektivna sećanja, iskustva, znanja i dela mnogih naraštaja koja nam umnogome pomažu da se orijentišemo i nadahnemo u ovom kratkom životu.
Na kraju krajeva, postoji i prejemstvo crkve kroz vekove, jedna nama u osnovi neshvatljiva ikonomija koja ne može isključiti istoriju i bilo kulturno bilo biološko nasleđe.
Ali ipak, šta u osnovi, u svojoj goloj osnovi, znači kad na pitanje „ko smo“ odgovorimo Simvolom vere? Ili kad se trudimo da ispunimo one glavne zapovesti na koje se mogu svesti sve druge, i ljubavi prema Bogu i bližnjima? Na šta nas to obavezuje? Na moralni rigorizam, prozivanje krivaca, lov na veštice, rat do istrebljenja, raspravu do iscrpljenja, na šta? Naravno da ne.
Naravno da ne ni na relativizam, izjednačavanje i time ukidanje svih vrednosti i orijentira, poništavanje svega do čega smo došli i lično i kolektivno, jedno sveopšte ništenje koje nema drugog ishoda do ništanja čoveka samog.
Ali šta je vrednost u ovome svetu? Šta je vrednost zaista, kad već toliko koristimo tu reč?
Pa valjda ono što je sam Bog stvorio i načinio ga krunom stvaranja i time ga označio kao vrednost. Dakle – čovek.
Ne apstraktni čovek kao takav ili nekakav nazovi savršeni ili projektovani čovek, makar i projektovan kao bogougodan. Nego čovek pred nama, baš taj tu pred nama i pored nas, svaki čovek, jer Hristos je stradao za sve ljude, da se svi spasu.
Zar nam nije tako rečeno? Zar smo to zaboravili ili smo nešto pogrešno shvatili? Ili su nas samo lagali, a mi bolje znamo da je Hristos stradao samo za neke, one valjda koji sebe smatraju savršenim i kadrim da isleđuju i osuđuju sve oko sebe.
I kad vas pitaju – šta ćeš ti sa njima, šta se interesuješ za njega, nju ili njih, vidi kakvi su i šta rade, šta govore… Nego etiketiraj ih, osudi, iako baš i ne razumeš to čime se bave i šta hoće jer si, na primer, znatno stariji ili znatno mlađi od njih… ili šta god. Ili nas ipak taj Simvol vere i ta vera u Hrista kao mesiju i bogočoveka ipak pre uče da razumemo i da pomognemo? Razumeti i kad nam je strano, potruditi se makar.
Da sagledamo šta taj čovek hoće, šta mu je u duši, u kakvoj sredini odrasta i šta su njegovi orijentiri. Da bar na trenutak uđemo u njegove cipele, pokušamo da vidimo stvari njegovim očima. To ne znači opravdati sve i svakoga, priznati svima da su u pravu i da je sve svejedno, to ne znači da zločinac nije zločinac, da greh ne postoji, i slično.
Jer postoji smrt, a zbog toga znamo da postoji i greh. Ali svi ćemo umreti, svi ćemo kroz ta vrata. A dalje? Pa dalje nas neće voditi ideologije i moralni sistemi, niti naša slika o samima sebi, nego mesija i bogočovek, onaj koji obnavlja sve stvoreno i pobeđuje smrt. Koji obnavlja nas napukle i razbijene, pa i one najrazbijenije među nama, koji sebe smatraju savršenima.
Hristos je došao da nas uči hrabrosti, da se ničega ne bojimo jer je on s nama. Slabosti i klonuća su neizbežna, ko misli da nisu vara se, ali oni ne smeju biti pravilo i norma. Slabost i klonuće je kad se uplašimo bilo čega što nije plamen Božiji. Bilo čega što je prašina, a sve je prašina, pa i mi bez tog plamena Božijeg.
Dakle, ne komplikujmo život – ionako kratak i težak – ni sebi ni drugima, željom da budemo najpametniji, najvažniji i najsavršeniji, nego pogledajmo čoveka pored sebe, pomozimo mu, ohrabrimo ga ako možemo.
A ako ne možemo, bar ne doprinosimo njegovoj muci, ne dodavajmo mu teret na teret, jer tome vređamo onog koji je umro za tog čoveka, da se baš taj čovek spasi, da živi u večnosti. A i mi zajedno sa njim. Zajedno, a ne iznad, ispod ili protiv njega.
Zar to ne treba da bude načelo i ovog našeg sadašnjeg, prolaznog i truležnog života, kako bi bar pomalo zaličio na onaj večni, kako bi makar za trenutak zablistao ognjem budućnosti, ognjem koji na greje i osvetljava nam put?
Zar ne treba onda i mi da svetlimo umesto da mračimo, da nadahnjujemo umesto da gnjavimo, da podstičemo umesto da sputavamo? Da budemo malo i odgovorni, a ne samo da se uzvisujemo, samoopravdavamo i samouljuljkujemo, sebe postavljajući za normu.
Da zaličimo malo na Boga, bar onoliko koliko ovakvi nikakvi možemo. A rečeno nam je da ipak nešto možemo. Malo, ali ipak možemo.
