Поводом неких полемика о различитим идеологијама, два човека, оба верујућа – мада се у много тога највероватније не би међусобно сложили – поставила су исто питање: А зашто они, заступници тих идеологија, нису једноставно хришћани? Или можемо рећи и – православни хришћани, да избегнемо разне анти и псеудоекуменистичке интерпретације, које би нас у овом случају удаљиле од теме.
Зашто се жуче око идеологија кад већ на све могу да одговоре са „верујем у…“ па онда следи Символ вере, који исказује шта је оно у шта један хришћанин верује, а што није произвољно и у било шта, него ипак у нешто и неког, нешто и неког постојећег и незаменљивог било чим и било ким другим. Зашто компликовати, укратко?
Или кад један наш сада већ средовечни редитељ, и то прилично провокативних филмова, на питање да ли је верник, једноставно изговори Символ вере. Не „да“, „не“, „можда“, „има нешто“, „традиционалне вредности“, „мир, брате, мир“ и слично, него баш лепо и тачно, како треба.
То са идеологијама је с једне стране тачно, али такав став неће укинути идеологије и политичке оријентације, јер су оне ствар овога света, и постојаће док је њега.
Зато је највећи проблем кад се та логика овога света увуче у оно најдубље у нама, што нас повезује са оним што нас је увело, тачније оним који нас је увео у постојање, са свим оним што постоји, што је постојало и што ће постојати, и на крају крајева, са нама самима. Кад почнемо нашу веру исповедати речником и логиком идеологије. Кад је за нас православље политичка идеологија, философија историје и морални систем.
Зар је Христос дошао на земљу и страдао за нас да бисмо заувек чували овај или онај систем вредности, овај или онај поредак – монархију, патријархат, либералну демократију и људска права, шта год?
Или је он месија и богочовек, који нам отвара двери спасења, у векове векова, који нас учи да победимо смрт, којим побеђујемо смрт?
Наравно, да треба уважавати и тумачити традиције, колективна сећања, искуства, знања и дела многих нараштаја која нам умногоме помажу да се оријентишемо и надахнемо у овом кратком животу.
На крају крајева, постоји и прејемство цркве кроз векове, једна нама у основи несхватљива икономија која не може искључити историју и било културно било биолошко наслеђе.
Али ипак, шта у основи, у својој голој основи, значи кад на питање „ко смо“ одговоримо Символом вере? Или кад се трудимо да испунимо оне главне заповести на које се могу свести све друге, и љубави према Богу и ближњима? На шта нас то обавезује? На морални ригоризам, прозивање криваца, лов на вештице, рат до истребљења, расправу до исцрпљења, на шта? Наравно да не.
Наравно да не ни на релативизам, изједначавање и тиме укидање свих вредности и оријентира, поништавање свега до чега смо дошли и лично и колективно, једно свеопште ништење које нема другог исхода до ништања човека самог.
Али шта је вредност у овоме свету? Шта је вредност заиста, кад већ толико користимо ту реч?
Па ваљда оно што је сам Бог створио и начинио га круном стварања и тиме га означио као вредност. Дакле – човек.
Не апстрактни човек као такав или некакав назови савршени или пројектовани човек, макар и пројектован као богоугодан. Него човек пред нама, баш тај ту пред нама и поред нас, сваки човек, јер Христос је страдао за све људе, да се сви спасу.
Зар нам није тако речено? Зар смо то заборавили или смо нешто погрешно схватили? Или су нас само лагали, а ми боље знамо да је Христос страдао само за неке, оне ваљда који себе сматрају савршеним и кадрим да ислеђују и осуђују све око себе.
И кад вас питају – шта ћеш ти са њима, шта се интересујеш за њега, њу или њих, види какви су и шта раде, шта говоре… Него етикетирај их, осуди, иако баш и не разумеш то чиме се баве и шта хоће јер си, на пример, знатно старији или знатно млађи од њих… или шта год. Или нас ипак тај Символ вере и та вера у Христа као месију и богочовека ипак пре уче да разумемо и да помогнемо? Разумети и кад нам је страно, потрудити се макар.
Да сагледамо шта тај човек хоће, шта му је у души, у каквој средини одраста и шта су његови оријентири. Да бар на тренутак уђемо у његове ципеле, покушамо да видимо ствари његовим очима. То не значи оправдати све и свакога, признати свима да су у праву и да је све свеједно, то не значи да злочинац није злочинац, да грех не постоји, и слично.
Јер постоји смрт, а због тога знамо да постоји и грех. Али сви ћемо умрети, сви ћемо кроз та врата. А даље? Па даље нас неће водити идеологије и морални системи, нити наша слика о самима себи, него месија и богочовек, онај који обнавља све створено и побеђује смрт. Који обнавља нас напукле и разбијене, па и оне најразбијеније међу нама, који себе сматрају савршенима.
Христос је дошао да нас учи храбрости, да се ничега не бојимо јер је он с нама. Слабости и клонућа су неизбежна, ко мисли да нису вара се, али они не смеју бити правило и норма. Слабост и клонуће је кад се уплашимо било чега што није пламен Божији. Било чега што је прашина, а све је прашина, па и ми без тог пламена Божијег.
Дакле, не компликујмо живот – ионако кратак и тежак – ни себи ни другима, жељом да будемо најпаметнији, најважнији и најсавршенији, него погледајмо човека поред себе, помозимо му, охрабримо га ако можемо.
А ако не можемо, бар не доприносимо његовој муци, не додавајмо му терет на терет, јер томе вређамо оног који је умро за тог човека, да се баш тај човек спаси, да живи у вечности. А и ми заједно са њим. Заједно, а не изнад, испод или против њега.
Зар то не треба да буде начело и овог нашег садашњег, пролазног и трулежног живота, како би бар помало заличио на онај вечни, како би макар за тренутак заблистао огњем будућности, огњем који на греје и осветљава нам пут?
Зар не треба онда и ми да светлимо уместо да мрачимо, да надахњујемо уместо да гњавимо, да подстичемо уместо да спутавамо? Да будемо мало и одговорни, а не само да се узвисујемо, самооправдавамо и самоуљуљкујемо, себе постављајући за норму.
Да заличимо мало на Бога, бар онолико колико овакви никакви можемо. А речено нам је да ипак нешто можемо. Мало, али ипак можемо.
