Milutin Bojić, pesnik oštrog izraza i duboke emocije, ostao je zauvek upamćen kao jedan od najistaknutijih glasova srpske književnosti koji je opevao stradanja našeg naroda tokom Prvog svetskog rata.
Njegova čuvena poema „Plava grobnica“, napisana na Krfu 1916. godine, predstavlja jedinstven umetnički izraz patnje i poštovanja prema desetinama hiljada srpskih vojnika koji su, iscrpljeni i bolesni nakon povlačenja preko Albanije, našli večni mir u dubinama Jonskog mora.
Ovaj pesnički epitaf postao je simbol kolektivnog stradanja, a njeni stihovi „Stojte, galije carske…“ zapečaćeni su u kulturnom pamćenju srpskog naroda kao bolna himna, gotovo molitva, onima koji nisu dočekali slobodu.
Rani život i obrazovanje
Rođen 19. maja 1892. godine u Beogradu, Bojić je još kao mladić pokazivao neobičan talenat za pisanje, posebno za poeziju i dramu. Studirao je filozofiju i pedagogiju na Velikoj školi u Beogradu, gde se i intelektualno formirao u društvu drugih velikih umova tog doba.
Njegov književni stil oblikovan je kroz uticaje klasične i savremene književnosti, što se vidi u pažljivo osmišljenoj strukturi njegovih stihova i snažnom osećaju za ritam i emociju. Njegova prva zbirka pesama, „Pesme“, objavljena je 1914. godine, a nakon toga je posvetio svoju poeziju i dramske radove istraživanju srpske istorije i kulturnih korena. Neke od prelepih pesama iz ove zbirke su pesme: „Svetinje“,“Onima što plaču“, „Molitva“, „Oči“ itd.
Rat i književni rad
Bojićev život bio je u potpunosti prekinut ratom. Učestvovao je u Balkanskim ratovima, a zatim i u Prvom svetskom ratu, gde je kao i ostatak srpske vojske prošao kroz Albansku golgotu.
Preživljavajući gotovo nadljudske napore, stigao je na Krf sa rukopisima svojih pesama i Vukovim rečnikom kao jedinom imovinom. Ovi trenuci užasa, kada je gledao umiranje hiljada vojnika i njihov simbolični „sahranjivanje“ u morskim dubinama kod ostrva Vida, pretopili su se u inspiraciju za „Plavu grobnicu“, pesmu koja je postala večni simbol srpske golgote i slavljenja herojstva naših vojnika.
Najplodnije godine Bojićevog stvaralaštva
Na Krfu i kasnije u Solunu, Bojić je radio u obaveštajnoj službi Vrhovne komande, ali je nastavio i da piše. Tada nastaju zbirka „Pesme bola i ponosa“, kao i drame „Kraljeva jesen“ i „Uroševa ženidba.“
Te godine su bile najplodnije u njegovom životu, a zbirka Pesme bola i ponosa, objavljena 1917. u Solunu, postala je jedno od najvažnijih dela ratne književnosti. U svojim pesmama, Bojić je opevao bol srpskog naroda, a vojnici su je često recitovali u solunskim kafanama, doživljavajući stihove kao molitvu.
Poslednji dani i smrt
U jesen 1917. godine, Bojićevo zdravstveno stanje se rapidno pogoršalo. Zarazio se tuberkulozom, i nakon višenedeljnog lečenja u solunskoj bolnici „Kralj Aleksandar,“ preminuo je 8. novembra 1917. godine u svojoj 25. godini. Sahranjen je na Zejtinliku, solunskom vojnom groblju, gde su i danas njegove kosti svedočanstvo o tragičnom putu i sudbini njegove generacije Srba.
Književno nasleđe
Iako kratak, Bojićev život ostavio je večni trag u srpskoj književnosti. Njegovo delo odiše intenzivnim patriotizmom, ali i univerzalnim humanizmom, odajući počast onima koji su dali svoje živote za slobodu.
„Plava grobnica“, kao poetski spomenik, zauzima jedinstveno mesto u srpskoj literaturi. Bojićevo ime ostalo je sinonim za pesnika koji je celim svojim bićem osećao tragediju naroda kojem je pripadao, a njegove pesme i dalje inspirišu nove generacije da se sete žrtava i hrabrosti svojih predaka i amaneta koji su im ostavili.
