Милутин Бојић, песник оштрог израза и дубоке емоције, остао је заувек упамћен као један од најистакнутијих гласова српске књижевности који је опевао страдања нашег народа током Првог светског рата.
Његова чувена поема „Плава гробница“, написана на Крфу 1916. године, представља јединствен уметнички израз патње и поштовања према десетинама хиљада српских војника који су, исцрпљени и болесни након повлачења преко Албаније, нашли вечни мир у дубинама Јонског мора.
Овај песнички епитаф постао је симбол колективног страдања, а њени стихови „Стојте, галије царске…“ запечаћени су у културном памћењу српског народа као болна химна, готово молитва, онима који нису дочекали слободу.
Рани живот и образовање
Рођен 19. маја 1892. године у Београду, Бојић је још као младић показивао необичан таленат за писање, посебно за поезију и драму. Студирао је филозофију и педагогију на Великој школи у Београду, где се и интелектуално формирао у друштву других великих умова тог доба.
Његов књижевни стил обликован је кроз утицаје класичне и савремене књижевности, што се види у пажљиво осмишљеној структури његових стихова и снажном осећају за ритам и емоцију. Његова прва збирка песама, „Песме“, објављена је 1914. године, а након тога је посветио своју поезију и драмске радове истраживању српске историје и културних корена. Неке од прелепих песама из ове збирке су песме: „Светиње“,“Онима што плачу“, „Молитва“, „Очи“ итд.
Рат и књижевни рад
Бојићев живот био је у потпуности прекинут ратом. Учествовао је у Балканским ратовима, а затим и у Првом светском рату, где је као и остатак српске војске прошао кроз Албанску голготу.
Преживљавајући готово надљудске напоре, стигао је на Крф са рукописима својих песама и Вуковим речником као једином имовином. Ови тренуци ужаса, када је гледао умирање хиљада војника и њихов симболични „сахрањивање“ у морским дубинама код острва Вида, претопили су се у инспирацију за „Плаву гробницу“, песму која је постала вечни симбол српске голготе и слављења херојства наших војника.
Најплодније године Бојићевог стваралаштва
На Крфу и касније у Солуну, Бојић је радио у обавештајној служби Врховне команде, али је наставио и да пише. Тада настају збирка „Песме бола и поноса“, као и драме „Краљева јесен“ и „Урошева женидба.“
Те године су биле најплодније у његовом животу, а збирка Песме бола и поноса, објављена 1917. у Солуну, постала је једно од најважнијих дела ратне књижевности. У својим песмама, Бојић је опевао бол српског народа, а војници су је често рецитовали у солунским кафанама, доживљавајући стихове као молитву.
Последњи дани и смрт
У јесен 1917. године, Бојићево здравствено стање се рапидно погоршало. Заразио се туберкулозом, и након вишенедељног лечења у солунској болници „Краљ Александар,“ преминуо је 8. новембра 1917. године у својој 25. години. Сахрањен је на Зејтинлику, солунском војном гробљу, где су и данас његове кости сведочанство о трагичном путу и судбини његове генерације Срба.
Књижевно наслеђе
Иако кратак, Бојићев живот оставио је вечни траг у српској књижевности. Његово дело одише интензивним патриотизмом, али и универзалним хуманизмом, одајући почаст онима који су дали своје животе за слободу.
„Плава гробница“, као поетски споменик, заузима јединствено место у српској литератури. Бојићево име остало је синоним за песника који је целим својим бићем осећао трагедију народа којем је припадао, а његове песме и даље инспиришу нове генерације да се сете жртава и храбрости својих предака и аманета који су им оставили.
