Navršilo se trideset godina od operacije „Oluja“ – vojne akcije hrvatskih snaga iz avgusta 1995. godine, koja je, pod okriljem međunarodne ravnodušnosti i u senci globalnih političkih interesa, dovela do egzodusa više od 200.000 Srba iz Republike Srpske Krajine. Ta akcija, kojoj je Zapad dao prećutnu, a često i otvorenu podršku, ostaće upamćena kao jedan od najvećih etničkih progona na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.
Republika Srpska Krajina, nastala kao politički izraz vekovne težnje srpskog naroda u Hrvatskoj za zaštitom kolektivnog identiteta, kulture i prava, predstavljala je institucionalnu reakciju na nagli porast hrvatskog nacionalizma krajem 1980-ih i početkom 1990-ih. Za srpski narod u Hrvatskoj, iskustvo ustaškog terora iz Drugog svetskog rata bilo je preduboko utisnuto u kolektivnu svest da bi se na dolazak Tuđmanove vlasti gledalo bez bojazni. Hrvatska, koja je svoj novi ustavni poredak temeljila na isključivosti hrvatskog naroda kao nosioca suvereniteta, suštinski je izbrisala Srbe kao konstitutivni narod.
Kada je, u zoru 4. avgusta 1995. godine, započelo granatiranje Knina i drugih gradova Srpske Krajine, počeo je egzodus koji je predstavljao kulminaciju godina diskriminacije, rata i političkog zanemarivanja srpskog stanovništva. Kolone traktora, zaprežnih kola, ljudi pešice – u prašini, pod nebom koje je nosilo miris baruta i suza – kretale su se ka Srbiji, Bosni i Hercegovini i drugim delovima u izbeglištvu. Sa sobom su nosili malo toga osim straha, gorčine i uspomena.
Operacija „Oluja“ nije bila samo vojna akcija – ona je bila epilog etničkog čišćenja. Brojne nepravde nad civilima, pljačke, paljenja, ubijanja nemoćnih, staraca i bolesnih, dokumentovane su i priznate čak i u izveštajima međunarodnih organizacija. Ipak, one nisu dovele do odgovarajuće pravne i političke reakcije. Haški tribunal je u presudi generalima Gotovini i Markaču priznao da je postojao udruženi zločinački poduhvat, ali ih je ipak – nakon žalbenog postupka – oslobodio odgovornosti. Istina je žrtvovana na oltaru geopolitike.
Izbeglice iz Krajine decenijama su živele na margini društva, često bez statusa, imovinskih prava, ili društvenog priznanja. Nisu dobili glas, već tišinu. Danas, u mnogim mestima Srbije, žive potomci tih izbeglica – sa ožiljcima u genetici i u dušama – noseći ime zavičaja u prezimenima, akcentima i pričama svojih roditelja i dedova.
Sa stanovišta politikologije, „Oluja“ je pokazala razmere uticaja međunarodnih odnosa na unutrašnje etničke konfrontacije. Podrška koju su hrvatske snage dobile od nekih zapadnih sila, uključujući vojnu obuku, obaveštajne podatke i diplomatsko pokriće, pokazuje koliko su geostrateški interesi oblikovali ishode ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Prava, pravda i ljudska stradanja bili su sekundarni.
Istorijski gledano, „Oluja“ nije kraj priče, već samo jedan njen tragičan čin. Ona nije donela trajni mir, već samo zamrzla sukob, ostavivši generacijama nerešena pitanja: o pravdi, o povratku, o istini. Hrvatska država slavi „Oluju“ kao pobedu, ali ta proslava se temelji na zaboravu. Zaboravu na palu decu, na srušene crkve, na prazna sela, na kulturno nasleđe koje je prekriveno pepelom i tišinom.
Danas, trideset godina kasnije, Srbija, Republika Srpska, i celi srpski narod, imaju odgovornost da ne dozvole da žrtve „Oluje“ ostanu bez glasa. Sećanje nije osveta, niti poziv na novu podelu, već moralni čin. To je put ka isceljenju, ali i ka izgradnji kulture pamćenja u kojoj svaki život ima vrednost – bez obzira na veru, poreklo ili nacionalnu pripadnost.
Istina o „Oluji“ ne pripada samo Srbima. Ona pripada svima koji žele pravedan i iskren dijalog. Ali da bi dijalog postojao, prvo mora postojati priznanje. A priznanje počinje – sećanjem.
Zato, u tišini ovog dana, pred senkama kolona koje nikad nisu stigle kući, poklanjamo se žrtvama. I obećavamo – nećemo zaboraviti.
Za Kompasinfo Radomir Jerinić, politikolog
