Jedanput je Isus ušao u hram i prevrnuo trgovačke stolove. Danas, gomila ulazi u hram i traži da se prevrne Isus. Kad čovek izgubi Boga, prvo što nađe kao metu je Crkva. I tako, u vremenu glasova, urlika, heštegova i javnih linčeva, jedini neprijatelj ostaje onaj ko ne odgovara nikome, a to je Crkva.
Jer Crkva ne pljuje nazad. Ne komentariše. Ne objavljuje demante. Ne daje intervjue. Ćuti, i tim ćutanjem svedoči Istinu.
A gnevni glasovi je optužuju. Da je izdajnička. Režimska. Pasivna. Kompromitovana. Ne, braćo. Vi ne znate šta je Crkva. A napadajući je, samo otkrivate šta ste sami. Crkva nije jedna glava koja donosi odluke u vaše ime, već Tajna prisustva Boga u svetu. Telo u kojem je Hristos glava, a mi, ako smo verni, udovi.
Crkva nije Patrijarh. Patrijarh je čovek. Smrtan, grešan, prolazan. On nosi odgovornost veliku kao krst, ali taj krst ne nosi radi vas, nego radi Boga. Njemu će Bog suditi. Ne vi. Ne ja. Ne gomila. Crkva je veća od njenih služitelja. Dublja od njihovih dela. Kao što majka nije manje majka jer je sin lopov, tako Crkva nije manje sveta jer je neki vladika nesposoban, neki sveštenik licemeran, ili neki patrijarh politički blizak vlastima (državnom aparatu).
Iako ste gnevni na pojedince, u sebi, vi napuštate i Boga. Zato što vam je vera bila slabo utemeljena. Zato što ste više verovali ljudima nego Hristu. A Crkva nikada nije rekla: „Veruju meni jer je Porfirije dobar čovek. “ Crkva kaže: „Veruj u Gospoda našeg Isusa Hrista, i spašćeš se“
A vi hoćete da verujete, ali samo ako Patrijarh govori ono što vi mislite, pre svega politički. Ne tražite Hrista. Tražite političku potvrdu sebe. To nema veze s verom. To je egoizam u liturgijskom pakovanju.
Ko napada Crkvu zbog „moralne izdaje“, često nije čovek koji posti, moli se, dolazi na Liturgiju. Ne kažem da oni koji ne poste, ne mole se i ne idu na Liturgiju nisu moralni. Već kažem da su oni koji optužuju Crkvu najčešće samo oni koji su glasni. I ništa više od toga. Oni žele da im Crkva bude saveznik, ali ne u spasenju, nego u revoluciji.
Hoćete da Crkva viče? Ona to ne radi. Zato što Hristos nije vikao. „Neće se svađati, niti vikati, i niko neće čuti glasa njegovog na ulici“. Njeno oružje nije agresija, već Tajna. Skučeni um ne može da promisli dublje od nametnutog autoriteta šatro opozicionih medija. Niko ovde ne brani beskompromisno gospodina Porfirija kao jedinku, već se beskompromisno brani pozicija Patrijarha koja se (ne)svesno pljuje danonoćno. Patrijarh je jedini preostali nosilac autoriteta u ovoj raspaloj koloniji, a meni je personalno nebitno ko je Patrijarh glavom i bradom, ovde se radi o odbrani Crkve i njene jerarhije.
Crkva neće podržati ni vlast ni protest, jer nije tu da se svrstava. Crkva nije sa narodom, niti protiv njega. Crkva je sa Bogom. A narod, ako hoće, neka dođe. Ne okrećite leđa Crkvi zato što niste dobili aplauz. Bog ne radi po vašim terminima. Istina nije interaktivna.
Hristos se nije borio protiv „režima“. Nije organizovao demonstracije. Nije se borio protiv Rimljana. Nije dizao bune. On je pobedio svet, ali ne tako što ga je poremetio, već tako što ga je preobrazio. Pobedio ga je na Krstu. I vi, koji se pozivate na „hrišćanske vrednosti“, setite se da Hristos nije nikada rekao da je promena društva uslov za spasenje. Rekao je: „Ko hoće za mnom da ide, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj“. Hristos se obraća pojedincu.
A vi nećete krst. Hoćete pobedu bez patnje. Istinu bez pokajanja. Hoćete da Crkva bude saveznik vašeg gneva. A ona je hram vašeg spasenja.
Istina je ovakva:
– Da, ima loših unutar SPC.
– Ne, to ne ruši Crkvu.
– Da, neki episkopi možda rade za vlast.
– Ne, to ne ukida blagodat.
– Da, ti imaš pravo da kritikuješ.
– Ali nemaš pravo da sudiš i pljuješ, jer nisi ti Bog.
Niko nije više bio napušten od Hrista. Ni od vlasti. Ni od naroda. Isto tako, Crkva nije usamljena, ona je raspeta. A raspeće nije prazan fetiš za vaš instagram bol. Hristos nije stajao ni uz Rim, ni uz Zilote. Niti se obračunavao s vlašću onako kako ste vi navikli. Njegov odgovor Pilatu bio je: „Carstvo moje nije od ovoga sveta“. A vi ga vučete u svoj svet, prljav, primitivan, nabijen mržnjom, sarkazmom i sopstvenom nesrećom. Hoćete da Crkva bude na vašoj strani, a niste ni sami na svojoj strani, nego samo na strani svog ega.
U Crkvi vidite instituciju, jer u sebi ne vidite Boga. Vidite džipove i episkope, jer ne vidite svoju sopstvenu dušu. A kad bi vam neko iza oltara prišao u prostoti srca, rekli biste: „ Gde mu je mercedes?“
Tražite pravdu, ali ne kao plod pokajanja, nego kao alatku za osvetu. I to je suština svega: vaša pravda nije pravda, već prikrivena želja za dominacijom.
Ko misli da može da odvoji „pravu Crkvu“ od „institucije SPC“, taj će, vrlo brzo, završiti sa Crkvom u svojoj glavi, koju niko ne vodi osim njegovog ega. A znamo gde to vodi: u protestantski individualizam, u guru kulturu, u religiozni egocentrizam.
Crkva nije izmišljeni ideal. Crkva je realnost puna ljudi. Grešnih, ali posvećenih. I ako čekaš savršenu Crkvu da bi joj se pridružio, ostaćeš napolju, sa đavolom, koji je prvi napustio savršenstvo.
Kada ljudi kažu „SPC“, obično misle na:
– Patrijarha sa Poršeom, – episkopa što blagosilja predsednika, – popa što puši i živi kao tajkun.
Zato odmah treba reći: SPC nije taj čovek, niti ta scena. Ona nije ni samo Sabor, ni zgrada, ni televizijsko saopštenje, ni sajt patrijaršije.
SPC je predanje Hristovo u narodu srpskom. Ona je kostur i kičma, i bol i ljubav, i istorija i spasenje ovog naroda. Ona je dublja od države. A opstala je onda kad Srbije nije bilo ni u nagoveštaju. SPC je preživela jer je stradala. I nekad od Turaka, nekad od komunista, nekad od Zapada, a danas od vas samih. Od vlastitog naroda.
SPC se nikad nije identifikovala sa državom, mada živi unutar U svim sistemima: monarhija, komunizam, demokratija, Crkva je svedok, ne aparat. Kada patrijarh razgovara sa predsednikom, vi kažete da je „režimski pop“. Ali kad Crkva sahranjuje siromašnog, kad šalje pomoć na Kosovo, kad monahinja noću presvlači nepokretnu staricu, kad monah živi u postu i molitvi, onda ste slepi.
Crkva je optužena što ne ulazi u politiku, a onda je optužena i kad ulazi. Šta god da uradi, vama ne valja, jer ne liči na vas. SPC kao struktura nije rođena u kabinetu. Rođena je na Kosovu. U Pećkoj Patrijaršiji. U krvi mučenika, u suzama podvižnika, u izgnanstvu, u manastirima, pod Turcima, pod Nemcima, pod komunistima. Ti ljudi nisu imali Mercedese. Imali su ćelije, rane, glad, smrt i veru. SPC nije mafija zato što neki pojedinac u njoj jeste licemer. Kao što vaša porodica nije zločinačka, iako ujak vara ženu. Greška pojedinca nije anatema institucije.
Najlakše je reći: „SPC je uz vlast.“
Pitanje: Kada to nije bila? Da li je SPC bila uz vlast kada su joj komunisti ubili stotine sveštenika i konfiskovali imovinu? Da li je bila uz vlast kada su joj Nemci streljali vladike? Da li je bila uz vlast kada su je Turci sveli na egzarhiju? Uvek će neki pojedinac tražiti kompromis. Neki će se ulizivati vlastima. Neki će biti „diplomata“ a neki glasnogovornik protiv iste. Ali Crkva nije ni režimska, ni opoziciona, ona je eshatološka.
SPC je jedina institucija u Srbiji koja postoji neprekidno duže od 800 godina. Dok su se carevi smenjivali, dok su režimi padali, dok su ideologije dolazile i prolazile, SPC je ostajala. U njoj su pisane prve knjige. Građene prve škole. Osnivane bolnice. Služene Liturgije i na frontu, i u logoru, i u progonstvu. Srpska nacija nije nastala od partije, nastala je od crkvenog kalendara i praznika, od slave i krštenja, od manastira i jezika koji se oblikovao u crkvenoj knjizi.
I danas, kada nema više naroda, ni sela, ni zajednice, SPC je jedina koja ih povezuje. Jedina koja sahranjuje, venčava, krštava, oprašta, moli se i kad ne veruješ. A šta ako je neko u SPC zaista pokvaren? Treba li onda spaliti celu kuću?
„Zar ćeš zbog jednog Jude napustiti sve apostole?“ Sablažnjavaš se? Dobro. Ali nemoj suditi. Nemoj vređati. Nemoj rušiti ono što ne razumeš. Ako imaš veru, moli se za pokajanje episkopa. Ako nemaš, nemoj pod maskom „brige“ huliti na ono što huli nebo. Jer Gospod kaže: „Teško onome ko sablazni jednog od malih ovih… ali i teško onome ko sablažnjen odlazi. *
Crkva nije tu da ispuni tvoja očekivanja, već da spase tvoju dušu. Nije tu da bude pravedna po tvojim kriterijumima, već sveta po Božijim. Ako u njoj vidiš slabost, ne zaboravi, Hristos nije izabrao anđele, već ribare. I danas, Crkva i dalje stoji, ne jer je bezgrešna, već jer je Hristova.
Crkva nije od ovoga sveta i zato je i mrzite. Crkva je beskrajno tuđa ovom svetu. Njen rečnik nije politički, nego liturgijski. Njena strategija nije protest, nego žrtva. I zato vas boli. Jer je ne možete koristiti. Nema ničeg što svet više mrzi nego onoga što ga ne priznaje. Crkva vas gleda kao Bog što gleda čoveka: sa ljubavlju, ali bez iluzija. Crkva zna šta ste. Zna koliko ste puni buke, straha, histerije. I ne osuđuje vas, ali ni ne aplaudira.
A vama ne treba ljubav. Vama treba aplauz. Hoćete masu koja vam kliče. Koliko je do sada izneto zahteva? KOLIKO? Počelo je sa četiri. Sada ima milion zahteva. A molitvi? Ima li makar jedna molitva? Nema. Naravno da nema. Vi ne molite. Vi zahtevate. Vi hoćete da budete Sudija. Vi hoćete da budete Bog.
Jeste li se molili? Jeste li ispovedili? Jeste li postili jedan post? Niste. Ali hoćete da vam Crkva podrži zahteve. Ne znate ni Simbol vere, ali znate citate sa Reddita. Ne znate ni Oče naš, ali znate da je pop u komšiluku “bitanga“. Crkva je, dakle, dužna da bude sa vama, koji sa njom nikada niste bili.
To nije kritika – to je duhovna dijagnoza.
Crkva ćuti jer neće da vam uzme ništa, a vi nemate šta da joj date. Crkva neće moć. Ni novac. Ni glasove. Crkva ne traži ništa, samo dušu. A vi joj nudite bučnu prazninu. Hoćete da se izjasni? Crkva se već izjasnila. Pre 2.000 godina. Na Golgoti. Krvlju, ne saopštenjem. I od tada, sve što ima da kaže, već je rekla. Svakom. Svuda. U vekovima stradanja, u ledenim katakomabama, pod jataganima, pod bombama, pod cenzurom, pod izdajom. A vi, eto, vi, prividno poluretardirani proizvodi instagram buntovništa, vi ste došli da joj objasnite kako treba da se „ponaša u kriznim situacijama“.
Crkva nije u krizi. Vi ste.
Nikada niste razumeli Crkvu, jer nikada niste razumeli žrtvu. Crkva nije odsustvo greha, već prisustvo pokajanja. Nije glasnost, nego smirenje. Nije politika, nego krv. A vama je hleb samo kad ga neko baci u korpu. A vino je samo kad se prosipa na žurci. A krv je samo kad poteče sa kaldrme, pa se taguje na društvenim mrežama.
Nećete vi crkvu. Ne. Vi hoćete sebe sa oreolom. Ne mrzite vi Crkvu, mrzite ono što vam ona ne dozvoljava da budete. He mrzite popa, mrzite što on stoji gde bi vi hteli da stojite. Ne mrzite ikonu, mrzite ogledalo. Crkva nije kriva što vam ne aplaudira. Nije izdajnička što ne podržava vaš bunt. Ona je samo stara, tiha, mudra, i zna kad je gomila samo gomila, i kad je gnev samo lična frustracija. I baš zato, vas će pregaziti vaša revolucija, a Crkva će ostati. Kao i uvek. Kao i posle Dioklecijana. I posle Turaka. I posle komunista. I posle vas. Jer „ni vrata pakla neće je nadvladati“.
A vi niste ni vrata pakla – samo ste instagram komentari.
Piše: Radomir Jerinić, politikolog
