Visoki podvizi i najstrožiji post nisu garancija spasenja. Jedan grčki monah, koji je živeo kao pustinjak na Svetoj Gori, dostigao je takvu visinu askeze da je izazvao gnev samog demona. Međutim, demon ga nije porazio grubom silom, već se preobrazio u anđela svetlosti, pronašavši jedinu slabu tačku u srcu podvižnika: tajnu gordost. Njegova duhovna tragedija, okončana padom sa litice, svedoči da se pravi rat vodi unutar duše, a da iza najlepših vizija može da stoji najstrašnije lukavstvo.
Jeromonah Antonije Svetogorac, monah koji je živeo na Atosu u devetnaestom veku i obilazio mnoga znamenita mesta, opisao je ovaj veoma poučan slučaj u svojim pismima prijateljima u Rusiji. Jednom prilikom, Antonije se uputio sa jednim monahom sa Svete Gore u njegovu keliju. Kada su prolazili pored ogromne stene koja se uzdizala nad provalijom, njegov saputnik mu je ispričao sledeću priču, povezanu upravo sa tim mestom.
Pustinjski Život i Iskušenje
Do poslednjeg turskog rata, ovde se spasavao Grk, koji je bio iz poznate porodice, ali je odrekavši se svih svojih prava na slavu i počasti sveta, izabrao je pustinjski život.
Mora se pretpostaviti da je bio naročito jak u podvizima, jer inače ne bi izazvao demona. Kad su svi pokušaji u misaonoj borbi s pustinjakom ostali uzaludni, demon je kod njega našao slabu tačku, te je njegovo sopstveno srce i razum upotrebio kao oruđa za njegov čudan pad.
Demon je pustinjaku zavrteo pamet mislima o visini njegovih podviga…
Ubedio je njegov razum pokazivanjem raznovrsnosti, strogosti i mnoštva tih podviga, i na taj način malo-pomalo, vremenom, doveo nesrećnika u takvu zabludu da je on počeo da priželjkuje tajanstvena priviđenja i očigledna iskustva duhovnog sveta.
Kad su se na taj način u njemu duboko ukorenili gordost i nadmenost, demon je počeo odlučno da deluje! Počeo je da se javlja pustinjaku u vidu anđela i da besedi s njim.
Nesrećnik je do te mere verovao anđeoskim rečima i svojim sopstvenim mislima, da je počeo da priželjkuje da služi Crkvi u arhijerejskom zvanju, kojeg je on, po rečima anđela, odavno bio dostojan i za koje je od Samog Gospoda predodređen.
Pošto su i njegovi roditelji bili veoma uticajni, njihov značaj u svetu zaokupljao je njegovu maštu, i slava njihovih imena golicala je misao zanesenog podvižnika.
Nedostajao je samo povod koji bi iz pustinje mogao da ga izazove u svet… Ali, demonu to nije predstavljalo veliki problem.
Dolazak „Poslanika“ i Preokret
Jednom, kad je pustinjak bio veoma zauzet razmišljanjem o svojoj visokoj predodređenosti u budućnosti i duboko se zamislio, smišljajući načine za dostizanje svog cilja, odjednom je neko zvecnuo alkom na tremu.
Pustinjak je uzdrhtao, prekrstio se, i šapćući molitvu prišao vratima. “Ko je?” upita on. “Mi smo iz tvog zavičaja, donosimo ti pozdrav od tvojih i još poneke stvari. Došli smo ti s važnom porukom, dozvoli da uđemo kod tebe i da porazgovaramo s tobom, sveti oče.” – odazvaše se iza vrata.
Pustinjak otvori vrata i tri nepoznata čoveka ga s poštovanjem pozdraviše. “Dobro došli,” skromno reče pustinjak, otvarajući vrata.
Ali, kakvo lukavstvo! Koliko je mnogo onih koji bi sada bez razmišljanja prihvatili ovakav poziv!
Nepoznati uđoše. Domaćin posadi goste na divan od asure i sam sede preko puta njih. Na kraju ih pustinjak upita za cilj njihove posete i nepoznati počeše da govore:
“Evo šta ti moramo reći, sveti oče: ti znaš kako mi stradamo pod vlašću Porte, kako smo ugnjeteni mi i naše porodice, naša vera i sama naša Crkva… Ti, naravno, to i sam znaš…” “Da, tako je,” saosećajno reče pustinjak, “šta to treba da znači?”
“Ti sigurno znaš i to,” nastavi nepoznati, “da se rat Turaka s Rusijom završio mirom koji je za nas veoma povoljan. Sada imamo mogućnost i slobodu da živimo hrišćanski… Ali evo u čemu je nesreća: u našem, tvom zavičaju, nema episkopa. A može li biti Crkva bez episkopa, imamo li mi snage sami sobom da upravljamo? Ko će nas odbraniti od pljačke Turaka?
Međutim, znamo tvoje rođake, znamo i tvoj život, i zato smo te, oprosti nam što smo to učinili bez tvog pristanka, izmolili za svog episkopa. Evo ti za to i turskog fermana, a uz njega je i povelja patrijarha.”
Nepoznati izvadiše papire i predadoše ih pustinjaku.
“Molim vas!” usprotivio se pustinjak smireno pognuvši glavu, a u stvari spreman da skoči od radosti. “Zar ja da primim žezal pastirskog upravljanja kad nemam snage da vladam sam sobom? Zar ja da preuzmem na sebe breme apostolskog služenja kad osećam svoju sopstvenu nemoć i mnoštvo grehova? Ne, deco, odričem se onoga što premašuje moje snage! Osim toga, pustinja je za mene raj, dao sam zavet pred Bogom da ću umreti ovde…”
“Misli o sebi kako hoćeš, sveti oče,” odgovarali su nepoznati, “a glas naroda je glas Božji, volja vlade je volja Božija! Ti znaš da je opšta korist pre naše pojedinačne. A čemu ferman? Ne, oče, ne odriči se!… Crkva te zove. Ako te ništa ne dira, ni jadi naroda, ni naše porodične nesreće, zar za tebe ni nužda Crkve ništa ne znači?”
“Kad je tako,” odgovori pustinjak na kraju, tek nakon nekog razmišljanja, “pristajem.”
“Dakle, oče, požuri!” primetiše gosti. “Što pre krenemo, tim bolje, nedaleko odavde na putu nas čekaju mazge i pratioci.”
Pad sa Stene
Dok se pustinjak spremao i nešto stavljao u svoju vreću, nepoznati nisu prestali da ga požuruju.
Počeše da se penju stazom ka samom vrhu stene. Teška tuga i nejasan predosećaj pritiskali su grudi podvižnika, jer je bio žalostan zbog rastanka sa svojom pustinjom. Kad su se popeli tamo na sam vrh, nesrećnik nije hteo da ode, a da još jednom ne pogleda na lepote nizije svoje surove pustinje.
Sva trojica su stajali na steni, ispod njihovih nogu je ležala provalija…
Pustinjak je bio tako neoprezan da je u razgovoru s nepoznatima došao s njima na najstrmiji deo stene. I tu ga snažan udarac u leđa zbaci kao jesenji list s drveta koji je vetar otkinuo u bezdan, a sa stene se začu zvižduk i satanski kikot razleže se nad pustinjom.
Nesrećnik, međutim, nije odmah umro. Bog mu je dao vreme za pokajanje i, baš kao poručeno, Svojim proviđenjem je poslao monaha iz susedne kelije da naiđe upravo tim putem. Nesrećnik koji je pao bio je potpuno slomljen, lobanja mu je bila razbijena, krv je obilno tekla iz rana, ali je ipak imao dovoljno vremena i snage da ispriča detalje iz svog života i iskušenja koja su ga zadesila, i zamolio je da ga bratija, koja su ga poznavala, pominju i da se mole za njega. Odmah posle toga, na rukama monaha koji je plakao, ispustio je dušu.
Svetogorac koji je čuo za ovaj strašni slučaj, stojeći na samoj litici, više se čudio tome što je ovaj nesrećni monah još ostao živ pavši sa takve visine.
“Sigurno je imao neke vrline radi kojih ga Gospod nije ostavio da umre bez pokajanja.”
Očigledno je da se demoni ni iz daleka ne boje uvek naših molitava, nego još mogu da podstiču mnoge naše nepravilne molitvene napore.
Jeromonah Antonije Svetogorac
