Petar Vlahović Todorović Dobrnjac, čovek rođen 1771. u malom selu Dobrnju kod Petrovca na Mlavi, ispisao je neka od najburnijih poglavlja srpske istorije, ostavivši za sobom trajni trag u kolektivnom pamćenju srpskog naroda. Od mladog hajduka do hrabrog vojvode Prvog srpskog ustanka, njegov život bio je obeležen neprestanom borbom, istrajnošću i nespremnošću na kompromise – čak i kada je taj inat koštao i njega i njegove saveznike.
Petar je bio sin trgovca Teodora Vlahovića, a njegova porodica, poreklom iz Crne Gore, stigla je na teritoriju Srbije tokom Velike seobe Srba u XVII veku. Već u mladosti se Dobrnjac dokazao kao čovek od akcije – najpre kroz hajdučku hrabrost, a zatim kao neumorni čuvar porodičnog imanja i trgovac. No, ono što je Dobrnjac učinilo legendom bilo je njegovo učešće u Prvom srpskom ustanku.
Karađorđe je dobro znao za Dobrnjčeve sposobnosti, pa ga je već 1804. pozvao da se priključi ustanicima u borbi protiv Turaka. Od tada počinje Dobrnjčeva blistava vojna karijera, prvo kao buljubaša pod komandom Milenka Stojkovića, a potom i kao samostalni vojvoda. Njegova taktička genijalnost u bici na Ivankovcu 1805. godine, gde je inicirao odlučujuće utvrđivanje srpske vojske, donela mu je mesto među najvećim vojskovođama tog vremena.
No, kao i svaka legenda, Dobrnjac je imao i svoje tragedije. Sukobi sa drugim vojvodama, naročito s Milojem Petrovićem Trnavcem, kulminirali su katastrofalnim ishodom bitke na Čegru 1809. godine. Razdor između njih dvojice ostavio je legendarnog vojvodu Stevana Sinđelića, Dobrnjčevog kuma, bez pomoći u trenutku kada je mogla biti presudna. Taj poraz ostavio je neizbrisivu mrlju na srpsku borbu za slobodu.
Iako je Dobrnjac ostao upamćen po svojoj tvrdoglavosti i nemogućnosti da se sagne pred bilo kim, čak ni Karađorđem, bio je čovek koji je umeo da ljude oko sebe inspiriše i privuče svojom harizmom i hrabrošću. Vuk Karadžić ga je opisivao kao rječitog i šaljivog čoveka, sposobnog da svojim pričama zapoveda pažnjom kao da čita iz knjige. Iako nepismen, bio je umetnik reči i vođa koji je znao kako da pridobije ljude.
Nakon pada Deligrada 1809. godine, Dobrnjac je napustio Srbiju zbog sve dubljih nesuglasica s Karađorđem, iako se kratko vratio 1810. pod pritiskom Rusije. Međutim, ponovni sukob sa ustaničkim vrhom ga je ponovo proterao. Po slomu ustanka, Petar je pokušavao da obezbedi pomoć za Srbe, čak i u Parizu i Petrogradu, ali bezuspešno.
Iako ga je ruska vlada nagradila penzijom, Petar se skrasio u Besarabiji gde je nastavio sa trgovinom i živeo do svoje smrti 1831. godine u Jašiju. Njegova smrt nije bila slavna, ali je za sobom ostavio mit o nepokornom junaku koji je, bez obzira na sve, do poslednjeg trenutka ostao veran svojoj viziji slobodne Srbije.
„Govoriti, a mom k… a Petru Dobrnjcu, svejedno!“ – ove reči Karađorđa svedoče o Dobrnjčevoj tvrdoglavoj prirodi. Iako ga je ta osobina često dovodila u nevolje, ona ga je istovremeno učinila čovekom o kome će se dugo pričati.