Naučnici su prvi put otkrili pećinu na Mesecu. Pećina je duboka najmanje 100 metara, smatra se da bi mogla da bude idealno mesto da ljudi u njoj izgrade stalnu bazu.
Istraživači napominju da je otkrivena samo jedna od verovatno stotine pećina skrivenih u „podzemnom, neotkrivenom svetu“ našeg pratioca.
Zemlje se utrkuju da uspostave trajnu ljudsku naseobinu na Mesecu, ali će morati da zaštite astronaute od radijacije, ekstremnih temperatura i svemirskih vremenskih uslova.
Dobro mesto za bazu
Helen Šarman, prva britanska astronautkinja koja je putovala u svemir, rekla je za Bi-Bi-Si da novootkrivena pećina izgleda kao dobro mesto za bazu i otvara mogućnost da bi ljudi mogli da žive u lunarnim jamama za 20-30 godina.
Ali, napominje Šarmanova, ova pećina je toliko duboka da će astronauti možda morati da koriste „mlazne rance ili lift“ kako bi izašli iz nje.
Profesori Lorenco Brucone i Leonardo Karer sa Univerziteta u Trentu u Italiji pronašli su pećinu pomoću radara kako bi prodrli kroz otvor jame na kamenoj ravnici zvanoj Mare Tranquillitatis.
Vidljiva je golim okom sa Zemlje, a takođe je i mesto gde je Apolo 11 sletio 1969. godine.
Pećina ima svetlarnik na površini Meseca, koji vodi do vertikalnih uzdignutih zidova, i kosi pod koji bi mogao da se proteže dublje ispod površine tla.
Nastala je pre više miliona ili milijardi godina kada je lava tekla po Mesecu, stvarajući tunel kroz stenu.
Najbliži ekvivalent na Zemlji bile bi vulkanske pećine na Lanzaroteu u Španiji, objašnjava profesor Karer. Dodaje da su istraživači posetili te pećine u okviru svog rada.
„Zaista je uzbudljivo. Kada dođete do ovih otkrića i pogledate ove slike, shvatite da ste prva osoba u istoriji čovečanstva koja je to videla“, ističe profesor Karer.
Kada su profesor Brucone i profesor Karer shvatili koliko je pećina velika, uvideli su da bi to moglo biti dobro mesto za lunarnu bazu.
„Na kraju krajeva, život na Zemlji je počeo u pećinama, tako da je logično da bi ljudi mogli da žive u njima i na Mesecu“, kaže profesor Karer.
Potrebno je istražiti
Pećina tek treba da bude u potpunosti istražena. Istraživači se nadaju da bi radar, kamere ili čak roboti koji idu pod zemlju mogli da se koriste za njeno mapiranje.
Naučnici su prvi put shvatili da na Mesecu verovatno postoje pećine pre oko 50 godina. Zatim je 2010. kamera u misiji pod nazivom „Lunar rekonaisans orbiter“ snimila jame za koje su naučnici mislili da bi mogli biti ulazi u pećine.
Ali istraživači nisu znali koliko su pećine duboke, niti da li bi se urušile.
Rad profesora Bruconea i profesora Karere sada je odgovorio na to pitanje. Mada ima još mnogo toga da se uradi kako bi se razumela puna struktura pećine.
„Imamo veoma dobre slike površine. Možemo videti mesta sletanja Apola – ali ne znamo ništa o tome šta se nalazi ispod površine. Postoje ogromne mogućnosti za otkrivanje“, rekao je za Bi-Bi-Si njuz Frančesko Sauro, koordinator Tematskog tima za planetarne pećine Evropske svemirske agencije.
Istraživanje nam takođe može pomoći da u budućnosti istražimo pećine na Marsu, napominje Sauro.
To bi moglo otvoriti vrata pronalaženju dokaza o životu na Marsu, jer da je postojao, gotovo sigurno bi bio unutar pećina zaštićenih od uticaja elemenata na površini planete.
Mjesečeva pećina bi mogla biti korisna ljudima, ali naučnici takođe naglašavaju da bi mogla da pomogne u odgovoru na osnovna pitanja o istoriji Mjeseca, pa čak i našeg Sunčevog sistema.
Stijene unutar pećine neće biti toliko oštećene ili erodirane svemirskim prilikama, tako da mogu pružiti opsežan geološki zapis milijardama godina unazad.
Istraživanje je objavljeno u naučnom časopisu Nature Astronomy.
