Научници су први пут открили пећину на Месецу. Пећина је дубока најмање 100 метара, сматра се да би могла да буде идеално место да људи у њој изграде сталну базу.
Истраживачи напомињу да је откривена само једна од вероватно стотине пећина скривених у „подземном, неоткривеном свету“ нашег пратиоца.
Земље се утркују да успоставе трајну људску насеобину на Месецу, али ће морати да заштите астронауте од радијације, екстремних температура и свемирских временских услова.
Добро место за базу
Хелен Шарман, прва британска астронауткиња која је путовала у свемир, рекла је за Би-Би-Си да новооткривена пећина изгледа као добро место за базу и отвара могућност да би људи могли да живе у лунарним јамама за 20-30 година.
Али, напомиње Шарманова, ова пећина је толико дубока да ће астронаути можда морати да користе „млазне ранце или лифт“ како би изашли из ње.
Професори Лоренцо Бруцоне и Леонардо Карер са Универзитета у Тренту у Италији пронашли су пећину помоћу радара како би продрли кроз отвор јаме на каменој равници званој Mare Tranquillitatis.
Видљива је голим оком са Земље, а такође је и место где је Аполо 11 слетио 1969. године.
Пећина има светларник на површини Месеца, који води до вертикалних уздигнутих зидова, и коси под који би могао да се протеже дубље испод површине тла.
Настала је пре више милиона или милијарди година када је лава текла по Месецу, стварајући тунел кроз стену.
Најближи еквивалент на Земљи биле би вулканске пећине на Ланзаротеу у Шпанији, објашњава професор Карер. Додаје да су истраживачи посетили те пећине у оквиру свог рада.
„Заиста је узбудљиво. Када дођете до ових открића и погледате ове слике, схватите да сте прва особа у историји човечанства која је то видела“, истиче професор Карер.
Када су професор Бруцоне и професор Карер схватили колико је пећина велика, увидели су да би то могло бити добро место за лунарну базу.
„На крају крајева, живот на Земљи је почео у пећинама, тако да је логично да би људи могли да живе у њима и на Месецу“, каже професор Карер.
Потребно је истражити
Пећина тек треба да буде у потпуности истражена. Истраживачи се надају да би радар, камере или чак роботи који иду под земљу могли да се користе за њено мапирање.
Научници су први пут схватили да на Месецу вероватно постоје пећине пре око 50 година. Затим је 2010. камера у мисији под називом „Lunar rekonaisans orbiter“ снимила јаме за које су научници мислили да би могли бити улази у пећине.
Али истраживачи нису знали колико су пећине дубоке, нити да ли би се урушиле.
Рад професора Бруцонеа и професора Карере сада је одговорио на то питање. Мада има још много тога да се уради како би се разумела пуна структура пећине.
„Имамо веома добре слике површине. Можемо видети места слетања Апола – али не знамо ништа о томе шта се налази испод површине. Постоје огромне могућности за откривање“, рекао је за Би-Би-Си њуз Франческо Сауро, координатор Тематског тима за планетарне пећине Европске свемирске агенције.
Истраживање нам такође може помоћи да у будућности истражимо пећине на Марсу, напомиње Сауро.
То би могло отворити врата проналажењу доказа о животу на Марсу, јер да је постојао, готово сигурно би био унутар пећина заштићених од утицаја елемената на површини планете.
Мјесечева пећина би могла бити корисна људима, али научници такође наглашавају да би могла да помогне у одговору на основна питања о историји Мјесеца, па чак и нашег Сунчевог система.
Стијене унутар пећине неће бити толико оштећене или еродиране свемирским приликама, тако да могу пружити опсежан геолошки запис милијардама година уназад.
Истраживање је објављено у научном часопису Nature Astronomy.
