Mnogi su saglasni da je stanje u Pravoslavlju jedno od najtežih u istoriji. Brojne nesuglasice, različita tumačenja mnogih pitanja danas levitiraju nad odnosima među pomesnim crkvama. Često podstaknute sa strane, dešavaju se sve veće podele i unutar samih pomjesnih crkava koje prerastaju u raskol.
Rana koju raskol pravi je velika, a neki od njih imali su posledice na čitav pravoslavni svet. Mnogi zaboravljaju da je u Ukrajini problem počeo nekoliko godina pre samih sukoba koji su počeli u februaru 2022. godine. Jednostranim aktom, carigradski patrijarh Vartolomej priznao je dotadašnje raskolnike tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine i dao im tomos o autokefalnosti, time se grubo mešajući u unutrašnje stvari i nadležnosti Ruske pravoslavne crkve.
Posledice takvog čina, a na šta su upozoravali brojni arhijereji iz svih Pomesnih crkava, mogle bi biti dalekosežne. Da je potez carigradskog patrijarha izazvao probleme u pravoslavnom svetu videlo se već i na saboru na Kritu, na kojem se nisu pojavili predstavnici Ruske pravoslavne crkve. Sam sabor nije doprineo pomirenju, niti rešavanju važnijih nedoumica, a Pravoslavna crkva širom sveta ušla je u vrtlog nepoštovanja kanona.
Poslednji stub odbrane
Mnogi su saglasni da je upravo Pravoslavlje poslednji stub odbrane od agresivnog nametanja neoliberalnog sveta u kojem dominiraju tzv. džender ideologije, u kojem treba ukinuti svaki oblik tradicionalnih vrednosti. Prvi na udaru su porodica, omladina, obrazovanje…
Države, odnosno institucije u onom izvornom smislu, nisu pronašle mehanizme odbrane od tih paradržavnih i nadnacionalnih struktura. Mediji, savremena kultura, finansirani ogromnim novcem tih struktura, ušli su u svaki dom. Poslednje sklonište od tih „vrednosti“ ostala je Crkva. I pored svih rana, dovoljno jako stoji i uspešno se odupire. Zato je postala meta.
Ni bombardovanja, instaliranje poslušnih vlada, nevladin sektor, nisu pomogli tim strukturama da dopru do naroda i da brojne države slome i ostvare potpuni uticaj nad njima. Institucije su okupirali, ali Crkvu nisu. Tako je za narod Crkva postala najjača, i jedina, institucija za opstanak. Zato se promenila i taktika, pa su te neoliberalne ideologije krenule u obračun sa Crkvama.
Vatikanizacija pravoslavlja
Za tako nešto nije bilo dovoljno u Pomesnim crkvama instalirati svoje ljude ili nekim instant rešenjima preuzeti uticaj nad određenim crkvama. Reč je o širem projektu, u kojem je Pravoslavlju trebalo naneti ozbiljan udarac i promeniti njegovu suštinu – pretvoriti ga u ono što danas imamo u Rimokatoličkoj crkvi.
Shvatili su da je teško ostvariti uticaj nad toliko pomesnih crkava i da će biti uvek onih koje neće moći okupirati. Takođe, od velike važnosti bilo je i to da taj projekat ne bude otvoreno antipravoslavan. Naprotiv, on treba da ima sve oblike pravoslavlja, ali da to u svojoj suštini ne bude. Zato se tražio vrhunski autoritet, koji će eventualno biti novi „otac“ pravoslavnom svetu. Idealna ličnost za tako nešto detektovana je u Istanbulu.
Carigradska patrijaršija, tvorcima novog sveta, poslužiće kao „pravoslavni Vatika“. Teško je ostvariti uticaj na više samostalnih pomesnih crkava, pa ih je tako neophodno centralizovati. Kada se one svedu pod jedan omofor, carigradski, s njima će biti lakše upravljati i lakše ih kontrolisati.
Fanar kao izvršilac radova
Carigradska patrijaršija, izranjavana i namučena poslednjih vekova, tako je postala glavno sredstvo za sejanje podela u pravoslavlju. Slaba i osiromašena, a vođena starom slavom i vođena željom da tu poziciju vrati, postala je lako potkupljiva. Patrijarh Vartolomej, jednostrano tumačeći kanone, počeo je da se predstavlja kao vrhovni autoritet, prvi među jednakima, a Carigradsku patrijaršiju predstavljao je kao Majku Crkvu svim pomesnim crkvama (što nije tačno).
Teolog Nebojša Lazić objašnjava da je kod Istanbulskog patrijarha sporno sve. U tekstu “Srbi u službi Fanariota” objašnjavajuću šta je sporno navodi:
“Od titule „Vaseljena“ koja se odnosila na neprosvećene, neznabožačke zemlje, kojih danas nema, do njegovog odnosa prema ostalim Pravoslavnim Crkvama. Jevanđelje je stiglo na svaki kontinent, u svaku državu. Svoju pređašnju silu i slavu je Carigradska patrijaršija izgubila 29. maja 1453. godine padom Konstantinopolja. Od tada postaju potčinjeni islamskom vladaru, to jeste sultanu. Od 20. veka patrijarh u Istanbulu se ne može postati bez prethodne saglasnosti Turske države”.
Sveštenik Miladin Mitrović u tekstu “Ukrajinski parlament odobrio genocid nad Ruskom pravoslavom crkvom” kaže da patrijarh Vartolomej “koristeći sredstva političke moći, se po kozna koji put otvoreno zalaže za imperijalističke interese evro-atlantske alijanse”.
Raskol kao oružje
Nije se ta težnja Fanara pojavila skoro, ali se u najvećem obliku manifestovala 2018. godine kada je dao „tomos o autokefalnosti“ PCU. Takav potez nisu podržale većina Pomesnih crkava, ali je taj tomos poslužio ukrajinskim vlastima da uđu u otvoreni progon kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, koja je pod jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve.
Vartolomejev tomos bio je osnova za legalizovanje progona, otimanja hramova i stvaranje državne crkve. Anticrkveno djelovanje stavljeno je pod omofor patrijarha Vartolomeja, čime je dobio „pravoslavnu notu“. Otvoren je jedan sasvim novi oblik „lomljenja“ pravoslavnih zemalja.
Priznavanje raskolnika i otvorenim pritiscima da ostali priznaju iste, Carigradska patrijaršija je počela da otvara žive rane na Telu Hristove Crkve, smatra teolog Nebojša Lazić.
„Fanar nikada nije gasio požare unutar Pravoslavnog sveta, nego samo potpaljivao“, smatra on.
Zakon kojim je Ukrajina ukinula Rusku pravoslavnu crkvu, smatra sveštenik Miladin Mitrović, legalizacija je genocida nad Ruskom crkvom. Posebno ističe ulogu Fanara. Naime, patrijarh Vartolomej podržao je donošenje ovog zakona. Neposredno pre usvajanja novog zakona, predstavnici raskolničke „ukrajinske pravoslavne crkve“ i zvaničnici predsedničke administracije Ukrajine posetili su Istanbul i razgovarali sa carigradskim patrijarhom Vartolomejem.
„Tom prilikom fanarski duhovnik sa oduševljenjem je podržao donošenje novog zakona. Ohrabreni Vartolomejevim blagoslovom Vladimir Zelenski i njegove pristalice ubrzanom precedurom u ukrajinskom parlamentu su donele zakon, sa kojim tobože napokon stiču duhovnu nezavisnost svoje države. Međutim, da zvanična posjeta patrijarhu Vartolomeju pre usvajanja zakona nije bila nimalo slučajna, svedoči i to što ovaj diskinminirajući zakon daje mogućnost eparhijama kanonske Crkve u Ukrajini da se odvajanjem od Moskovske patrijaršije potčine ili Carigradskoj patrijaršiji ili da postanu dio raskolničke crkvene strukture Ukrajine“, ukazuje Mitrović.
Opasnost
Dakle, Fanar raznim strukturama, makar one bile antipravoslavne, sada daje mogućnost da na teritoriji određene Pomesne crkve postanu pravoslavne. On potpuno zanemaruje pravo pomesnih crkava da one imaju vlast na svojoj teritoriji, da same upravljaju svojim eparhijama i da odlučuju po svim pitanjima. Dali su sebi za pravo da legalizuju raskol.
On sada npr. teritoriji SPC, iako nema nikakvu nadležnost, može da prizna nevladinu organizaciju „Crnogorska pravoslavna crkva“. Iako to neće imati nikakav značaj u pravoslavnom svetu, dalo bi mogućnost Crnoj Gori da uradi ono što je Ukrajina uradila kanonskoj UPC. Istini za volju, sam Vartolomej je rekao da nikada neće priznati CPC. Međutim, postavlja se pitanje šta ako se nekad desi, mada skoro nemoguće, da kanonska Mitropolija crnogorsko-primorska uđe u raskol?
Sličan scenario dogodio se u Severnoj Makedoniji. Naime, tadašnji raskolnici nisu bili priznati ni od koga. Ali, patrijarh Vartolomej uspostavio je kontakte i bio je spreman da prizna Makedonsku pravoslavnu crkvu. Time se uplićući u jurisdikciju SPC. Međutim, Srpska crkva osujetila je takav pokušaj i postavila se kao Majka Crkva Makedoncima i ona je dala tomos o autokefalnosti.
Mada odluka deluje kao poraz SPC i priznanje onoga što se nije nikako trebalo priznati. Ipak, dugoročno je odbranjen kanonski poredak i suština pravoslavlja, a takav potez Srpske crkve možemo protumačiti kao najpravoslavniji potez jedne Crkve u poslednjih nekoliko decenija.
„Naš stav treba biti doslednost. Mi ne možemo da trgujemo svojim za svoje, u takvoj trgovini mi smo samo gubitnici. Naravno da mi ne trebamo da budemo ni „ruska gubernija“, nego ono što jesmo – autokefalna, samostalna Svetosavska crkva. Prijateljsku ruku moramo da pružimo onome sa kime se naši interesi preklapaju. Hristos nije u sili nego u pravdi, po rečima Aleksandara Nevskog. Mi trebao ostati u pravdi, zanemariti pritiske Carigrada ojačanih najvećom vojnom alijansom. Mi moramo biti što smo bili da bi opstali – Sveta Crkva koja je nezavisna, sa kojom se ne može trgovati“, kaže teolog Nebojša Lazić.
Aleksandar Stojanović za Kompasinfo
