Naš region oduvek je bio svojevrsno političko žarište, pa je svaki politički proces izgledao kao sudbonosni. Videlo se to na raspadu Jugoslavije, a stvaranjem dejtonske BiH, iako je sprečen rat, kao da je ostavljeno novo tinjajući žar koji bi moglo ponovo planuti.
Dejtonski mirovni sporazum bio je dokument koji je zaustavio rat, ali i dokument kojim je svaka od tri strane nešto izgubila.
Nametnutom međunarodnom supervizijom kroz instituciju visokog predstavnika, koji je trebao da kontroliše mir, nisu negovane vrednosti pomirenja, nego su potpirivane one stvari koje kod strana koje čine BiH izazivaju nezadovoljstvo.
Tako su mnoge nadležnosti entiteta i naroda ukinute ili prebačene na drugi nivo nasilno, a supervizor vremenom dobija ulogu kolonijalnog upravnika.
Akumilirano nezadovoljstvo takvom razgradnjom dejtonske suštine ovih dana dostiže vrhunac kada, čini se, ulazimo u orbitu tačke ključanja.
Odbrana Srpske
U jeku sankcija s kojim se suočavaju najviši predstavnici Republike Srpske, te novom medijskom obeležavanju kao remetilačkog faktora za mir čija kulminacija bi trebala da se dogodi na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija gde će se naći “Rezolucija o genocidu u Srebrenici”, postavlja se pitanje može li Republika Srpska da se odupre pritiscima, gde je njihov koren i kakav pristup zauzeti.
Predsednik, i definitivno najuticajnija ličnost, Republike Srpske Milorad Dodik najavio je odgovor iz Narodne skupštine Republike Srpske koji se tumači kao proglašenje nezavisnosti. Ipak, on sam je više ponavljao tezu da se zalaže za Dejtonsku BiH.
Da li je jedini način za očuvanje Republike Srpske tako što će se sačuvati BiH? Prelamaju se u BiH svetski vetrovi, na čiji ishod ne možemo uticati? Plaća li Srpska cenu nekih (iznuđenih) poteza u prošlosti?
Pitanja je mnogo, a odgovora još više. Svako na ovo pitanje gleda drugačije – od onih koji su potpuno ravnodušni do onih koji misle da se Srpska nalazi u sudbonosnom trenutku i na raskrsnici svog puta.
„Kao i mnogo puta do sada, BiH i srpski narod generalno su kolateral u mnogo većim prelamanjima i poremećajima. Naravno da nas se ne pita ništa, ali naravno da to ne znači da ne trebamo tražiti svoje mjesto za stolom i dići glas tamo gdje je to moguće.
Kao i mnogo puta do sada, situacija djeluje teško i tjeskobno, ali mislim da je izlaz moguć, samo je neophodno mnogo strpljenja i racionalnih poteza“, kaže politički analitičar Vojislav Savić za Kompasinfo.
Svjetski vjetrovi se prelamaju na BiH vekovima, ali danas to nije slučaj u meri u kojoj nas pokušavaju ubediti ovdašnji političari, smatra zamenik glavnog urednika „Glas Srpske“ Žarko Marković.
„Nikada se nismo potpuno izmakli iz svjetskih kretanja, ali u ovom momentu mislim da više služimo kao geopolitički kusur velikim silama koje više u fokusu drže neka druga žarišta poput Ukrajine i Gaze“, kaže Marković.
Potezi rukovodstva Srpske
Na zapadu potezi rukovodstva Republike Srpske okarakterisani su kao opasni i secesionistički. Međutim, Savić ih opisuje kao iznuđene.
„Mi se konstantno nalazimo u defanzivi, i nemamo prostora da napravimo jedan proaktivan pristup odnosima u regionu, ali i unutrašnjim odnosima u BiH.
Imamo konstantne napade na ustavni poredak BiH iz Sarajeva, uz pomoć međunarodnih saradnika koji ne prezaju ni od čega, i u takvim uslovima vi morate prosto odgovarati podjednako oštro – što se onda uzme kao izolovana reakcija i predstavlja u svijetu kao nekakav iredentizam i separatizam, a zapravo je u pitanju borba za goli opstanak“, ističe Savić.
Marković primećuje da rukovodstvo Srpske pokušava da se pozicionira u aktuelnim geopolitičkim trvenjima, svesno se okrećući ka istoku preko Mađarske do Rusije, Turske i Kine.
„Svakako nije dobro ulaziti u bilo koju vrstu konfrontacije sa zapadnim silama, ali u jednom momentu možete prosto biti prinuđeni da tako djelujete ne bi li odbranili svoje pozicije“, smatra Marković i dodaje da, ipak, u narednom periodu ne bi bilo loše nastaviti održavati dobre veze sa istokom, ali istovremeno i pokušati, koliko god je to moguće, ponovo otvoriti pojedina zapadna vrata.
Novinar Darko Momić kaže da u svemu ovome ne treba zanemariti urođenu trgovačku političku vještinu Milorada Dodika.
„Pri čemu zazirem da i u toj trgovini Republika Srpska ne izvuče tanak kraj“, kaže Momić i dodaje da se plaši da je za diplomatičnost kasno, a da za prkos nemamo snage.
Pritisci Zapada
Od završetka krvavog sukoba u BiH govori se o pritiscima na Republiku Srpsku, čini se danas podjednako kao i tada. Govori li to o nama ili o velikim silama?
„Govori i o nama i o velikim silama. Problem je kratkovidost naših vlasti koje skoro dvije decenije samo govore o pritiscima ‘međunarodne zajednice’ na Srpsku, pri čemu se pod međunarodnom zajednicom podrazumijeva politički Zapad predvođen SAD i Velikom Britanijom.
Za to vrijeme, nisu pronašle način da adekvatno, pa ako treba i „obrenovićevski“ ili udvornički odgovore na te pritiske“, smatra Momić.
Pritisci su bili i odmah po završetku rata, ali Republika Srpska je očuvana. Doduše, moralo se pristati na mnoge kompromise koji su uključivali i prenos nadležnosti. Danas često čujemo da je neophodno vratiti nadležnosti i ustrojiti dejtonsku strukturu. Ipak, to je skoro nemoguće da se desi.
„Potrebno je imati na umu da greške iz prošlosti koje pominjete nisu napravljene svojevoljno, nego pod žestokim pritiskom, najviše zapadnih sila i, što je još važnije, u momentu kada je Zapad na ovom terenu kontrolisao značajne vojne snage sa kojima je mogao djelovati, a da za to ne odgovara (slučajevi Abazović, Starovlah, maltretiranje porodica haških optuženika i slično).
Oni koji su vodili Republiku u tom periodu nisu imali ni dovoljno hrabrosti, ali ni kapaciteta niti mogućnosti da se tim procesima koji su vodili ka centralizaciji BiH suprotstave“, kaže Marković.
Podsjeća da se krajem ove decenije ovog veka stvari počinju menjati u korist Republike Srpske, ali da sve vreme, skoro 15 godina, svedočimo da je veoma teško ispraviti te greške i pokrenuti proces ukidanja neustavnih institucija poput Suda BiH i dogovoriti odlazak stranaca iz zemlje.
„A vidimo da su upravo te neustavne institucije i stranci uglavnom bili kreatori najvećih kriza u zemlji u proteklih 10-15 godina što praktično znači da je borba protiv njih maksimalno ispravna priča“, zaključuje on.
Sankcije
Jedan od najjačih vidova pritisaka su i ekonomske sankcije koje su zapadne zemlje uvele rukovodstvu Republike Srpske, ali i pojedinim firmama. Koliko god u javnosti odjekivale poruke da nas sankcije ne zanimaju, one znatno otežavaju poziciju Srpske.
„Teško se možemo nositi s tim. Toga je svjestan i sam Dodik, što je pokazao pozivom svim sankcionisam funkcionerima da dobrovoljno ugase račune u bankama kako banke ne bi došle pod udar SAD, jer je svjestan koliko bi to bilo razorno po Republiku Srpsku“, smatra Darko Momić.
Na pitanje da li je cilj zaista kažnjavanje jednostranih poteza rukovdstva, kako SAD često navode, ili je, pak krajnji cilj Republika Srpska, odgovara:
„Ne znam da odgovorim konkretno da li je cilj samo Dodik ili Republika Srpska. Plašim se da ćemo to saznati tek kada Dodik bude uklonjen sa političke scene, ali kada bih iz ugla sadašnjih dešavanja morao decidno da odgovorim, rekao bih da je cilj Republika Srpska.
U prilog tome ide hipoteza da u slučaju da Dodika, daleko bilo, noćas pogodi grom, ne bi po automatizmu grom pogodio i nepravne presude Ustavnog suda BiH i iste takve odluke Valentina Incka ili Kristijana Šmita“.
Profesor Fakulteta političkih nauka u Banjaluci Đorđe Vuković nema dilemu – sankcije pojedincima zaista jesu uperene i protiv naroda i protiv države.
„Jer razlog njihovog uvođenja nisu lične odluke ili privatni interesi rukovodstva, već njihova ustavna obaveza, pa ako hoćete i patriotska dužnost da potpišu ono što je odlučila Narodna skupština i da javno reprezentuju i afirmišu naš kolektivni stav u vezi imovine, Ustavnog suda, Šmita itd. Oni koji to ne vide ili su politički diletanti ili su zlonamjerni“, kaže Vuković.
Kako odgovoriti?
Za sad ovo je jedini vid borbe. Dakle konstantna rasprava i podrška politikama u Narodnoj skupštini Republike Srpske je dokaz legitimiteta, budući da su narodni poslanici nosioci narodne volje koja im je dodijeljena na izborima, smatra Savić.
„Sa druge strane imamo nacionalne strategije koje treba usaglašavati sa Beogradom preko kojeg možemo da dopremo do adresa koje su za nas zatvorene preko diplomatsko-konzularne mreže BiH, koja je okupirana od strane Bošnjaka već godinama.
I sa treće strane tražiti partnere na međunarodnom planu koji su voljni da saslušaju i sarađuju na ravnopravnim osnovama, kao što je to slučaj sa Orbanom, na primjer, a moram spomenuti i da je Erdogan imao veoma visok nivo poštovanja prema institucijama RS na nedavnom samitu u Antaliji. Naravno, Rusku Federaciju i Narodnu Republiku Kinu ne treba ni spominjati. Dakle simfonija unutrašnjih i spoljnih politika može biti štit koji će nam sačuvati glavu u ovim turbulentnim vremenima“, kaže Savić.
Da li očuvanje Republike Srpske neminovno znači i očuvanje dejtonske BiH i da li je uopšte moguće sačuvati Srpsku, a da ne sačuvate BiH?
„Koliko god zvučalo paradoksalno, Milorad Dodik svojim potezima doslovno brani BiH, ovakvu kakva je, dakle djetonsku BiH, ali se plašim da pri tome zatvara oči pred time da dejtonska BiH odavno ne postoji.
Nezavisna Republika Srpska nije usađena u svijest Srba s ove strane Drine u tolikoj mjeri da bi borba za to bila osuđena na uspjeh. Republici Srpskoj je sasvim komotno u dejtonskoj BiH i smatram da je borba za tu BiH u ovom trenutku jedino što se može izboriti, ali i to je veliko pitanje“, kaže Momić.
Objašnjava da je problem što je osnovni i nepodijeljen cilj bošnjačke politike ukidanje Republike Srpske i centralizovana BiH pod bošnjačkom dominacijom umotana u građanski plašt.
„Na sreću, uvjeren sam da sukobi izvan političkih nisu realni, kao i da je Republika Srpska imala takvu nesreću ili takvu politiku da se našla na vjetrometini geopolitičkih sukoba koji treba da promijene cijeli svijet, a na čiji ishod ne može uticati ni u promilima, dok bi ishod tih sukoba mogao donijeti odluku o budućnosti Republike Srpske“, zaključuje on.
Nacionalna ideja
Svakako, svi ovi politički procesi ostavljaju i neminovne sociološke posledice na identitet i nacionalnu ideju.
Profesor Vuković kaže da Republika Srpska ima iskustva sa sankcijama, pritiscima, međunarodnim intervencionalizmom i nepravdama, ali je sada pitanje ima li među nama one vitalnosti, samopoštovanja i prkosa koji su krasili naše prethodnike.
„Ima li karaktera sadašnja politička elita, ali i sam narod bez kojeg ona ne može iznijeti ovakav izazov. Da vidimo koliku štetu su nam napravili konzumerizam i konformizam, stalne svađe, sitne pakosti, prevare i egoizmi…“, kaže on.
Dodaje da je naša nacionalna ideja je već dugo urušavana, obesmišljavana, kompromitovana iznutra i satanizovana spolja, ali ona je i dalje naša najveća snaga, najuzvišenija vrijednost, kompas i uporište.
„Ne samo da ne smijemo odustajati od nje, već je moramo iznova propitivati, omlemenjivati i ojačavati. To je dužnost svakog rodoljuba, zavjet koji ne smijemo da iznevjerimo, politička, kulturna i duhovna matrica prema kojoj moramo da se orijentišemo, ona je oltar našeg opstanka i preporoda“.
Ratovi, pritisci, sankcije – sve to ostavlja posledice na narod, pa se nameće pitanje da li smo se umorili od svega ili će opet, kako se često dešavalo, izroditi nova energija i prkos.
„Ako zatvorimo oči pred defetizmom koji je odavno na djelu, mi smo korak dalje od zadatka sa kojim se prije ili kasnije moramo suočiti. Dio našeg naroda je zalutao, izgubio se, klonuo duhom, deformisao se karakterno, moralno, prosvjetno…
Taj proces nije od juče, pa ne može brzo ni da se zaustavi. Nacionalni naboj ne smije da počiva samo na reaktivnim impulsima, da bude izraz protesta, već plod znanja, vaspitanja, vjere, političke i građanske kompetencije, prosvijećenog rodoljublja, demokratske načelnosti“, kaže Vuković i dodaje da samo tada neće biti trzaj, već stajalište, izvor, čulo, svijest.
Rezolucija o Srebrenici
Jedna od najvećih opasnosti za Republiku Srpsku je najavljena Rezolucija o navodnom genocidu u Srebrenici, a koja bi se krajem aprila ili početkom maja trebala naći pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija.
Prvi takav pokušaj propao je ranije kada je Rusija u Savetu bezbednosti UN stavila veto na dokument koji je tada predložila Velika Britanija.
Ovih dana, Nemačka i Ruanda, koje su u 20. veku počinile najstrošnije zločine genocida, pokušavaju preko Generalne skupštine (gde verovatno imaju većinu) da proguraju ovakav dokument.
Profesor istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Banjaluci Goran Latinović kaže da je Alija Izetbegović napisao „Islamsku deklaraciju“ u kojoj se založio za islamski poredak, a u nasleđe je ostavio i nacionalni program u kojem se, između ostalog, narednim generacijama ostavio „amanet“ da učine i korak dalje, što bi značilo ukidanje Srpske.
„To je velikobošnjačka ideologija, koja je uvijena u sarajevske priče o građanskoj državi, kao boljem i funkcionalnijem uređenju, u odnosu na ‘ludačku košulju’ koja je BiH ‘obučena’ u Dejtonu.
Cjelokupna bošnjačka nacionalna i politička elita prihvatila je velikobošnjačku ideologiju i ne postoji nijedan bošnjački politički činilac, bio on zvanično desničarski ili ljevičarski ili pripadao onome što se naziva stranka centra, koji ne vodi velikobošnjačku politiku“, kaže Latinović.
On navodi da je, s obzirom na poraz tzv. „Armije BiH“ i činjenicu da je u trenutku zaključivanja mirovnog sporazuma ona držala manje od četvrtine BiH, jedina mogućnost ostvarenja ideja Alije Izetbegovića bila unitarizacija države, što podrazumeva snažnu umešanost inostranog faktora.
„Tokom niza poslijeratnih godina, četvoro stranaca – visoki predstavnik i sudije u Ustavnom sudu BiH, trebalo je da u korist Bošnjaka urade ono što njihova armija nije bila sposobna da uradi u ratu.
Da bi velikobošnjačka ideologija i politika uništenja Republike Srpske, a time i protjerivanja Srba iz njihovih istorijskih zemalja BiH ili njihovo pretvaranje u ‘Bošnjake pravoslavne vjeroispovijesti’, dobilo podršku ili saglasnost velikog broja zemalja, potrebno je Srbe još jednom satanizovati pred licem čovječanstva“, smatra Latinović.
Otuda i ovaj pokušaj usvajanja rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Suštinski, ističe on, radi se o zloupotrebi sopstvenih žrtava u političke svrhe, što predstavlja duboko necivilizacijski čin.
„Njemačka je, uz Vatikan, odigrala ključnu ulogu u višedecenijskoj pripremi razbijanja jugoslovenske države, pa je i njena uloga u proglašavanju Srba genocidnim narodom, a predloženom rezolucijom to se i pokušava, samo logični nastavak njemačke politike na Balkanu.
Njemačka je izazvala dva svjetska rata u kojima su milioni ljudi izgubili život, počinila je genocide nad Jevrejima, Rusima i Srbima, a nikada u Ujedinjenim nacijama nije usvojen nijedan dokument kojim bi te činjenice makar bile konstatovane“, zaključuje Latinović dodajući da istovremeno, Srbi kao najveći stradalnici na Balkanu burne istorije 20. veka, suočavaju se sa novim teškim iskušenjima.
„Živimo u đavoljim vremenima, ali ćemo izdržati i opstati, bez obzira na sve pokušaje da nestanemo“, dodaje Latinović.
