Javne finansije u većini bogatih zemalja su u veoma lošem stanju. Francuska, Japan, Britanija i Sjedinjene Države su primeri država koje troše daleko više nego što mogu da priušte, dok njihovi lideri nemaju političke hrabrosti da sprovedu ozbiljne mere štednje, piše britanski Ekonomist.
Francuska menja premijere jednog za drugim, jer svaki pokušaj reforme penzionog sistema izaziva krizu. U Japanu oba kandidata za premijera najavljuju povećanje potrošnje, iako je zemlja već prezadužena. Britanija podiže poreze, ali i dalje ima budžetski deficit, a Amerika ima ogroman deficit od 6% BDP-a, dok predsednik Donald Tramp razmišlja o novim smanjenjima poreza.
Javni dug u bogatom svetu sada iznosi oko 110% BDP-a, što je nivo koji je poslednji put viđen posle Napoleonovih ratova. Tada su Britaniji bile potrebne decenije strogih budžeta da otplati dugove, ali današnji političari nemaju volju da „zategnu kaiš“.
Razlozi su brojni: rastući troškovi kamata, vojne potrošnje i starenja stanovništva koje traži sve više novca. Povećanje poreza je politički neprihvatljivo – u Evropi su već previsoki, a u Americi garantuju izborni poraz. Jedini primer uspešnog smanjenja duga kroz štednju bio je Kanada devedesetih godina, ali se tako nešto danas ne očekuje.
Neki se nadaju da će veštačka inteligencija (AI) povećati produktivnost i olakšati javne finansije, ali to je varljivo. Sa većim prihodima rastu i penzije i troškovi zdravstva, pa se dobici u produktivnosti brzo ponište. Pored toga, rast kamatnih stopa čini stare dugove skupljim za otplatu.
Zato je sve verovatnije da će vlade pokušati da smanje realnu vrednost dugova kroz inflaciju i tzv. „finansijsku represiju“, kao posle Drugog svetskog rata. Centralne banke, koje već imaju veliki uticaj na tržište obveznica, mogu tu strategiju lako da sprovedu. Populisti poput Trampa i Najdžela Faraža već napadaju centralne banke, tražeći politiku koja bi oslabila odbranu od inflacije.
Inflacija je nepopularna i nepravedna: preraspodeljuje bogatstvo sa štediša na dužnike i sa onih koji primaju platu u fiksnom iznosu na one koji imaju stvarnu imovinu. Džon Mejnard Kejns je to nazvao „proizvoljnim preraspoređivanjem bogatstva“. Ako bi se takvi procesi poklopili sa posledicama automatizacije (AI) i nasledstva bogatstva „bejbi-bumera“, srednja klasa bi mogla biti ozbiljno ugrožena, što bi podrivalo demokratiju.
Kao primer upozorenja navodi se Argentina, koja je u 20. veku, zbog inflacije i lošeg upravljanja, od jedne od najbogatijih zemalja sveta postala država stalnih ekonomskih kriza.
Međutim, spirala propadanja nije neminovna. Inflacija sedamdesetih godina izazvala je pojavu lidera poput Ronalda Regana i Margaret Tačer, koji su uspostavili novu ekonomsku ortodoksiju – stabilan novac i odgovorne javne finansije. Nezavisnost centralnih banaka postala je temelj ekonomskog poverenja, a inflacija je u većini zemalja decenijama opadala.
Svet je ponovo na raskrsnici: hoće li bogate zemlje izabrati put razarajućeg zaduživanja ili povratka finansijskoj odgovornosti? Ako prevladaju razboriti, svet bi mogao izaći iz krize sa manjim dugovima i većom svešću o opasnostima prekomernog trošenja; u suprotnom, mogao bi se survati u haos.
