Neko se lepo dosetio da se spomenik Dučiću postavi na ulazu u park koji je sazidao, tačno preko puta Njegoša, tako da se „vladika Rade i Knez pesnika gledaju oči u oči i do mile volje razgovaraju kad padne noć“
U sred rata, u aprilu 1993, Trebinjci su podigli spomenik svom najvećem pesniku Jovanu Dučiću, pedeset godina nakon njegove smrti u Čikagu.
Čempresi su se samozaljubljeno ogledali u mirnoj Trebišnjici.
Procvetali su i oleanderi. Šta znaju oleanderi da li je rat ili nije.
Daleke 1934. godine Jovan Dučić je platio iz svog džepa vajaru Tomi Rosandiću da izvaja i izlije u bronzi bistu njegovog omiljenog pesnika Petra Petrovića Njegoša i postavio je pod visoke platane na najlepšem hercegovačkom trgu.
Njegoš (Crtež: Momo Kapor)
Šta se sve nije događalo sa Njegoševim poprsjem. Ko god bi naišao kroz ovaj prelepi gradić najpre je iskaljivao svoj bes na crnogorskom vladici: skidali ga, vukli po gradu, farbali u crveno… Trebinjci su ga svaki put kad se oslobode od nečisti ponovo, kao svetinju, vraćali na njegovo postolje.
Kada je Trebinje zasula kiša granata, prvo što su učinili bilo je da spomenik sa svih strana zaštite kašetama od municije napunjenim peskom. Ta kula od sanduka predstavljala je spomenik za sebe. Bila je lepša od spomenika koje je Amerikanac bugarskog porekla, čuveni Kristo, zamotavao u svoje bele tkanine i tako se proslavio.
Vuk Mandušić (Crtež: Momo Kapor)
Neko se lepo dosetio da se spomenik Jovanu Dučiću postavi na ulazu u park koji je on sazidao, tačno preko puta Njegoša, tako da se „vladika Rade i Knez pesnika gledaju oči u oči i do mile volje razgovaraju kad padne noć…“
Ali, kad je smaknuta tkanina sa Dučićeve biste, ispostavilo se da, istina, taj veliki Hercegovac gleda u Njegoša, ali da vladika Rade nekako skreće pogled u stranu. Verovatno zbog one granice na Vilusima.
Momo Kapor, Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, Banja Luka: Glas srpski, 1997, str. 102–104
Za Stanje stvari priredila: Snežana Kostić
