Svetozar Ćorović bio je jedan od osnivača srpskog kulturnog pokreta krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Bio je izuzetno aktivan u Kulturnom i prosvjetnom društvu „Gusle“, centru srpske duhovnosti u tadašnjem Mostaru. Mnogo je učinio na unapređenju rada društva. Sa pobratimom Aleksom Šantićem pokrenuo je list za kulturu i književnost „Zora“. Bio je jedan od pokretača jednog od, možda, najuticajnijih srpskih političkih listova u Bosni i Hercegovini „Narod“.
Svetozar Ćorović je poticao iz jedne od najbogatijih srpskih porodica u Mostaru sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Od rane mladosti se uključio u kulturni, a moglo bi se reći i politički život svoga grada koji se krajem devetnaestog veka razvija u kulturni i politički centar Hercegovine.
Svetozar Ćorović se od samog početka rada Kulturnog i prosvjetnog društva „Gusle“ u Mostaru, još pre njegovog zvaničnog osnivanja 1888. godine, uključuje u njegov rad. Mostarska kulturna elita je isticala važnost obrazovanja za razvoj svih oblasti života jednog naroda. Rezultat tih nastojanja bio je taj da su srpske škole, i pored jakog stranog uticaja, bile razvijenije u Hercegovini nego u Bosni.
Sarajevski list„Bosanska vila“ je pisao o tome da je uvažavanje srpskih škola u Hercegovini bolje nego u Bosni i da bi dobro bilo„da se ovaj broj uveća, tako da će Hercegovci sačuvati svoje ime“.
Glumac
Članovi društva su bili veoma aktivni u pružanju čak i materijalne pomoći siromašnim slojevima stanovništva. Naročito su pridavali veliku važnost pružanju materijalne pomoći siromašnim đacima. Kao i mnogi pripadnici tadašnje mostarske inteligencije, Svetozar Ćorović počeo je svoju kulturnu aktivnost u društvu „Gusle“ kao glumac.
Dao je nemerljiv doprinos kvalitetu i svežini pozorišnog repertoara „Gusala“, a kao glumac dobro se pokazao u skoro svakoj ulozi.
Kasnije se istakao i kao dramski pisac, ali i režiser. Kulturni pokret u Mostaru je predvodilo dvanaest kulturnih „apostola“, predvođenih Svetozarom Ćorovićem i Aleksom Šantićem. Ovaj pokret su sačinjavali prosvetni radnici,mladi intelektualci i omladinci iz trgovačkih i zanat-lijskih krugova.
Pokret se borio za crkveno-prosvetnu autonomiju opština i Bosne i Hercegovine u celini. Ova borba je imala i oblike borbe za što veću samostalnost bosansko-hercegovačkih opština. Energično su se borili za poboljšanje obrazovanja i jačanje nacionalne svesti srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Tvrdili su da samo obrazovan i nacionalno osvešćen čovek može pravilno da formuliše nacionalne ciljeve i bori se za njihovo ostvarenje. Ovaj pokret se borio za rešenje socijalnih pitanja i socijalnu ravnopravnost svih slojeva stanovništva, bez razlike u pogledu vere, pola i imovinskog statusa.
Kao ugledni članovi ovog pokreta, književnici Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović su i kroz svoja dela ukazivali na anomalije tadašnjeg mostarskog društva, koje su nekad imale i pogubne posledice po pojedince i društvo u celini. Zbog toga ih mnogi smatraju socijalnim piscima. Oni su svoje stavove iskazivali i kroz svoje pozorišne drame, koje su, tokom poslednje decenije devetnaestog i početkom dvadesetog veka, prikazivane u pozorištu Kulturnog društva „Gusle“. Književnost je bila osnovna nacionalna delatnost preko koje je građanska klasa određivala strateške ciljeve celokupnog naroda.
Borba za bolje obrazovanje
Mostarski nacionalni radnici su pokrenuli list „Glas Hercegovaca“, koji je bio prvi srpski list u Mostaru. List se bavio temama iz kulturnog, privrednog i političkog života Mostara i Hercegovine. Mostarski kulturni pokret se borio za to da u društveni život uključi sve slojeve stanovništva. Borili su se za poboljšanje uslova obrazovanja svih građana, bez obzira na društveni sloj ili pol kojem su pripadali. Borili su se zašto veće uključenje žena u društveni život Mostara i Hercegovine. Svetozar Ćorović i Aleksa Šantić su čak pokušavali, tokom 1892. godine, da pokrenu i dečiji list „Hercegovče“.
Ovaj list je trebalo da izlazi jednom mesečno. Bio bi posvećen dečijem obrazovanju. Imao bi zadatak da razvija dečije sklonosti prema literaturi i glumi. Planirano je da list bude ilustrovan. Šantić je, kao pokretač lista, tražio pomoć od dr Milana Savića kako bi list u svom sadržajuimao što više tema interesantnih i poučnih za decu.
Sa dolaskom mladog rukovodstva na čelo društva „Gusle“ 1895. godine, koje su predvodili književnici Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, ono je znatno modernizovalo svoj rad i postalo „prava Matica svake druge narodne akcije, a omladina koja je učestvovala u njima, bila je spremna na žrtve, što je dokazala za vreme rata, obeleživši tu svoju spremnosti odanost nacionalnoj stvari mnogim stradanjima po tamnicama i svetlim grobovima na bojnom polju! Uopšte uzevši, Gusle nisu više bile društvo za gajenje umetnosti, kao takve, nego nacionalno središte, koje je pod plaštom umetnosti, snovalo i izvodilo druge narodne podvige, naročito počevši od 1897. pa do svetskog rata.“
Brojne ideje za narodne manifestacije
Svetozar Ćorović je bio „neiscrpan u iznalaženju ideja podesnih za razne narodne manifestacije, koje je poznatom svojom ekspeditivnošću i vrednoćom pretvarao u delo. No sebe u tim prilikama nije isticao. Voleo je da ostane anoniman i da drugom prepusti da se istakne.“
Ćorović je pokrenuo i osnivanje Dobrotvorne zadruge Srpkinja.
Obustavljanje „seobre Srba iz Hercegovine u Srbiju
Bio je ključni čovek za organizaciju i propagandu predstava i ostalih narodnih okupljanja u „Guslama“, kako bi se podsticao duh narodnog zajedništva i razvijala nacionalna svest srpsko gnaroda. Na ovim okupljanjima skupljani su prilozi za pomoć Srbima u svim srpskim i južnoslovenskim krajevima, a novac od ulaznica za priredbe i svečanosti koje su održavane u„Guslama“ davan je u dobrotvorne svrhe. Ćorović je inicirao i otvaranje javne čitaonice u „Guslama“, pored već postojeće biblioteke, i prvi je došao na ideju da se obustavi „pokret seobe Srba, zbog nerodice, gladi i progona austrijskih vlasti, iz Nevesinja i Gornje Hercegovine u Srbiju, koji su austrijski agenti tajno podstrekivali, a sa ciljem da se taj etnički kompaktni kraj raseli.
On je to hitno preko svojih prijateljskih veza, dostavio Srpskoj kraljevskoj vladi u Beogradu i izložio koliki bi to bio nacionalni gubitak za Hercegovinu. Zatražio je da Vlada ne dozvoli useljavanje u Srbiju, pa da tako parališe taj pogubni pokret. Usled takve zabrane bilo je više nego izvesno da će se svet smiriti i ostati na svojim ognjištima. To stoga što i nije nameravao da seli u neke druge krajeve, nego samo u Srbiju, u kojoj je gledao zemlju slobode i svakog berićeta. Tako je i bilo. Svetozar je uspeo i narod se stišao. Međutim, provedena je intenzivna propaganda, naročito u Nevesinju, da narod ne seli, jer ga neprijatelji na zlo nagovaraju da napusti svoje domove, pa da se neko drugi u njih useli…
Sprečena nesreća
S tom zadaćom išli su naši izaslanici u Nevesinje, Vojislav Šola i Risto Bošković, po nekoliko puta i delili narodu hranu u naturi, da se prehranido nove žetve, koju su Mostarci u znatnim količinama nabavili dobrovoljnim prilozima. I tako je, zahvaljujući na prvom mestu Svetozaru i njegovoj hitnoj intervenciji, sprečena jedna nesrećna namera, inspirisana od naših neprijatelja, da se omogući naseljavanje naših čistih srpskih krajeva neželjenim došljacima. Svi dogovori oko te akcije vođeni su, u glavnom, baš u Guslama, u odborskoj kancelariji ili čitaonici društvenoj.“
List „Zora“
Svetozar Ćorović, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i Atanasije Šola su krajem 1895. godine pokrenuli proces osnivanja lista „Zora“. Ćorović je bio najzaslužniji za pokretanje lista. Doprinos lista razvoju kulture kod Srba u Bosni i Hercegovini bio je neprocenjiv. O tome je Atanasije Šola, poznati političar i kulturni radnik, kasnije pisao:
„I pokretanje Zore je zamisao Svetozareva. Jednoga dana sastasmo se: on, Aleksa, Dučić i ja u našoj kancelariji, u Guslama (bio sam tada tajnik društva) i rešismo da se list pokrene. Svetozar je već bio sve unapred pripremio i predvideo, čak i materijalna i čisto tehnička strana nije bila zanemarena, što često biva kod neiskusnih izdavača književnih publikacija. A najvažnija dužnost: okupljanje i angažovanje saradnika bila je, razume se, poverena Svetozaru. I on je, u roku od dva dana, napisao preko pedeset pisama (to u prvi mah) u kojima je objasnio potrebu pokretanja revije i umolio saradnju“
Svetozar Ćorović i Aleksa Šantić su 30. novembra 1895. godine podneli molbu Zemaljskoj vladi u Sarajevu za odobrenje izdavanja kulturnog časopisa „Zora“. Pobratimi Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović su se dvoumili oko imena časopisa. Varijante za naziv časopisa bile su „Pobratimstvo“ i„Zora“. Osnivači su, na kraju, odabrali ime „Zora“.
Uložili svoja sredstva
Šantić,Ćorović i Šola su uložili i svoja lična materijalna sredstva, da bi pokrenuli list. Ovaj časopis bi se, po rečima njenih pokretača, bavio samo kulturnim i privrednim temama. Političke teme bi iz lista bile isključene. Uredničku koncepciju lista njegovi pokretači su objašnjavali sledećim rečima: „List bi imao biti van svake političke religije, nego bi bio glasilo ekskluzivno za nauku, zabavu, umjetnost i privredu, te bi donosio pjesme, pripovijetke, naučne rasprave, ekonomske članke, narodne umotvorine, muzikalije i td., ali sve što zasijeca samo u nauku, zabavu i privredu, te mu nije nikakva druga misija, nego da omili čitalačkom svijetu lijepu književnost i privredu, a saradnici će biti svi priznati književnici radenici Srbi i Hrvati.“16
Izlaženje lista „Zora“ je odobreno rešenjem Zemaljske vlade od 28. februara 1896. godine, pod uslovom da se „baviti samo onim predmetima, koji isključivši iz rada lista svaki politički pravac, jedino u nauku, zabavu i privredu zasjecaju“. List bi izlazio jedanput mesečno. Cenzuru ovog lista vršile su okružne vlasti u Mostaru.
Prosvećenje
Glavni zadatak lista „Zora“ bio je unapređenje kulturnog, prosvetnog i društvenog života tada zaostale Bosne i Hercegovine. Ovom časopisu je i dato ime „Zora“, jer je trebalo da bude svetlo u mraku neprosvećene Bosne i Hercegovine. List nije imao ambicije da bude konkurencija listu „Bosanska vila“, koji je izlazio u Sarajevu. Bio je prvi srpski list za kulturu u Bosni i Hercegovini, već samo da dopunjuje i unapređuje kulturni i društveni život Bosne i Hercegovine.
O razlozima pokretanja lista najbolje svedoče reči iz pisma Svetozara Ćorovića dr Milanu Saviću, predsedniku Matice srpske, od 8. januara 1895. godine: „Danas Vam dolazim, da Vam javim jednu novost iz ovih krajeva. Od februara ja i Aleksa pokrećemo zabavno-poučni list, koji će izlaziti u mjesečnim sveskama, kao Luča. Ovaj list neće biti konkurencija Vile, ali će ipak moći opstajati. Saradnju nam obećaše naši najbolji književnici, te će tu i sadržina biti odabrana… Sada evo molimo i Vas, kao prijatelja i moga i Aleksinoga, da nas i Vi obradujete kakvim vašim radom, bilo pjesmom, bilo pričom, bilo kakvom ocjenom… A osobito bi nas obvezali, kada bi nam za 1. broj poslali ocjenu o Milićevića Naselju.“
List „Zora“ je, od samih početaka imao ambiciju da postane značajan književni list na svim srpskim i južnoslovenskim prostorima. Njegovi pokretači, na prvom mestu Svetozar Ćorović i Aleksa Šantić, su pismima intenzivno pozivali svoje prijatelje pisce i kulturne radnike da što aktivnije sarađuju u listu.
Svetozar Ćorović je u pismu Jovanu Đorđeviću sledećim rečima opisao novi list koji pokreću: „U Mostaru ja i pobro mi Aleksa Šantić, pokrećemo nov list za zabavu i pouku. Taj list zove se Zora. Oko lista okupili su se skoro svi najbolji književnici srpski, pa zar da ‘otac srpskog narodnog Pozorišta’ ne bude u tom kolu?“20
Prvi broj
Prvi broj lista „Zora“ je izašao 30. aprila 1896. godine u Mostaru. List je pokrenut bez ikakvog najavljivanja i objave programa. U prvom broju objavljena je, na prvoj strani, pesma Alekse Šantića „Ostajte ovdje“. Bila je motivisana borbom za suzbijanje iseljavanja južnoslovenskog življa, a na prvom mestu Muslimana koji su tada masovno napuštali Bosnu i Hercegovinu. Po rečima pesnika i člana uredničkog tima lista „Zora“ Jovana Dučića, Šantić je bio „prvi hrišćanski pesnik našeg jezika koji se obratio muslimanima ovakvim rečima bratstva i zajedničke sudbine. Jedini on! I Šantić je jedini od tog novog osećanja napravio ne samo jedan poetski slučaj, nego i pitanje narodne savesti.“
Svetozar Ćorović je bio i među osnivačima lista „Narod“, jednog od najuticajnijih i najznačajnijih listova među Srbimau Bosni i Hercegovini. Pripreme za njegovo osnivanje počele su krajem 1906. godine u Mostaru. Njegovi osnivači bili su: Petar – Pero i Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, Luka Grđić, Dušan Vasiljević, Atanasije Šola, Kosta Kostić, Milan Radulović i Lazar Milićević.
Akcija osnivanja lista pokrenuta je sa znanjem Nikole Pašića.
Svetozar Ćorović je pružao veliku podršku svojim mladim prijateljima i saborcima. Dugogodišnji urednik lista „Narod“ i rodonačelnik sociologije u Bosni i Hercegovini Risto Radulović je od mladosti mnogo sarađivao sa Svetozarom Ćorovićem. Divio se njegovom nacionalnom i kulturnom radu i smatrao ga je svojim velikim uzorom.
Veliki doprinos Ćorovića
Isticao je da Svetozar Ćorović nije bio visoko obrazovan književnik, ali je kao književni i kulturni radnik dao izuzetno veliki doprinos sagledavanju života, tradicije, običaja i mentaliteta Mostara i Hercegovine.
Tvrdio je da Ćorović kao „samouk čovek, nije mogao ni da izgradi svoj stil onako koncizno kao G. Kočić iz Bosne, ni da produbi svoj ton onako kao G. Stanković iz Vranja. U formalnoj strani svoje umetnosti on je sve do sad ostao nešto neuk i neodmeren. Ali sadržajem, materijom, dao je više nego iko kod nas.“
Kao jedan od njegovih najznačajnijih doprinosa razvoju kulture Radulović je istakao to što je Ćorović bio „prvi koji je u svetu počeo da priča o našoj Hercegovini, a osobito o muslimanskom njenom ambijentu, u našoj literaturi potpuno novom. On, veran svom hercegovačkom tipu, oduševljenom, diletantskom, glagoljivom, priča nam o svemu, jer je sve i bilo novo. I po svoj prilici, kao i mnogi stari pisci i naši i tuđi, on će se najduže spominjati radi svog bogatog materijala, koji sačinjava neku vrstu kompendiuma o Hercegovini.“
Jedan od prvih mostarskih intelektualaca
Risto Radulović je isticao da je Svetozar Ćorović bio jedan od prvih mostarskih intelektualaca među Srbima pravoslavne vere koji se aktivno borio za buđenje nacionalne svesti srpskog naroda u Mostaru i Bosni i Hercegovini i aktivno sprovodio nacionalnu politiku Srba u Hercegovini.
Isticao je da je Ćorović „na osvitu novih ideja i novog rada, bio jedan od prvih radnika. Jedan, da rečemo, od prvih hercegovačkih idealista za ono što je lepo. Jedan, dalje, od onog uskog i onako simpatičnog kola prvih samostalnih idealista u Mostaru koji su, tako reći, dočarali finu i cenjenu mostarsku Zoru, gde je on bio i glavni saradnik, a neko vreme i urednik. I na svim drugim poljima narodnog rada, bilo estetskog, bilo političkog, G. Ćorović, do u zadnje vreme i narodni poslanik, radio je sa idealizmom.“
Sve radio sa entuzijazmom
Risto Radulović je isticao da je Svetozar Ćorović sve u životu, od kulturnog do političkog rada, radio sa velikim entuzijazmom.
Kao Ćorovićev veliki kvalitet Radulović je isticao to što je on bio vrlo društven, srdačan i komunikativan. Tvrdio je da je Ćorović, i pored svoje velike odanosti svojim idealima i svoje borbenosti u kulturnom i političkom radu, bio uvek prijatan i vedar sagovornik i odan prijatelj.
Tvrdio je da je Ćorović u kontaktu sa ljudima bio „uvek nasmejan i željan razgovora, kao i njegova Hercegovina“. Risto Radulović je u svom tekstu posvećenom dvadesetogodišnjici kulturnog rada mostarskog književnika i kulturnog radnika Svetozara Ćorovića izrazio divljenje i prema njegovom kulturnom i književnom radu.
Istakao je njegov veliki doprinos buđenju nacionalne svesti Srba u Mostaru. Ali i veliku vrednost njegovog književnog dela. Smatrao ga je čak hroničarem mostarskog građanskog života. Svetozar Ćorović je dao veliki doprinos razvoju kulture, pozorišta i publicistike u Mostaru s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Mnogi savremenici su ga smatrali hroničarem Mostara svoga vremena. Danas je potisnut, pa čak, i gotovo zaboravljen.
