Tvrda je i preteća slika sveta, i Srbije, koju nudi Bandodior (Ognjen Stanojlović) u svojim pesmama. Neke od njih se ne zovu uzalud „Gotam“ ili „Mordor“ – to su svetovi ispunjeni nasiljem, zlom i bezosećajnošću, gde ništa drugo kao da nije zabranjeno osim ljubavi. To je jedna postapokaliptička i distopijska vizija srasla sa našom opipljivom stvarnošću. Ubijaju bande, ludaci, manijaci, ali ubija i policija, država, okupator i kolonizator koji nam uvek diše za vratom, tu kao da nema praštanja ni za šta i ni za koga. Nema opozicije, konstatuje Bandodior, ne samo one političke, nego i istinske opozicije pohlepi, otimačini, tlačenju svake vrste, svako protivljenje je samo poza, laž i saučesništvo. Nema drugog naspram nas, pa zato nema ni odnosa, nema ni lica. Svi su pod maskama, silnici, žrtve, banditi i predstavnici nazovi-zakona, ludaci i normalci, ali i sam izvođač, koji gotovo nikad ne pokazuje lice.
Tim maskiranjem Bandodior kao da se identifikuje sa zlom sveta koji predstavlja, kao da mu potpuno pripada, da je deo njega i da alternativa ne postoji niti može da postoji. Još i način na koji peva, bespoštedno sipajući reči, često više nalik na rebuse, surove ali još surovije time što ponekad pre liče na šifre i zagonetke nego na iskaze, pa time i na nekakva magijska mantranja, koja zlo odražavaju, izražavaju i predstavljaju bolje i efektnije od svake reči.
Bandodior je najbliži onom graničnom u hip-hopu i njegovim izvedenicama (ovde u osnovi drilu), često teško odbranjivim od optužbi za promovisanje i afirmisanje nasilja, kriminala, zavisnosti i zla svake vrste. Bandodior bi tu mogao da bude viđen kao najekstremniji, jer za njega i Crni Cerak deluje kao zabavište.
Ipak, Bandodior nikad ne opevava i ne slavi plodove nasilja i pohlepe, nema tu slavljenja uživanja i bogatstva kao plodova beščašća i njegovog istinskog cilja, koje ga svojim ostvarenjem na neki način potire. Vrednovanje uživanja i bogatstva po sebi kao cilja, kod Bandodiora je samo deo tog sveta zla, i to njegov najmračniji. Njegova maska stoga postaje način da se govori iz srca stvari, iz srca tame, obezličen, kao neko ko ne nudi utehu, pa ni onu koja bi došla od njegovih – faustovskom pogodbom obezbeđenih – plodova.
Ovaj umetnik ne nudi dakle utehu, kod njega nema prizora koji sugerišu da su lova, kurve i moć na bilo koji način dobra stvar i prihvatljiv životni cilj. Nema onog – tako je i šta se može, hajde da se prilagodimo i uzmemo što nam život pruža. Jer prilagoditi se jednostavno ne možemo i ne smemo, a život, naročito takav život orijentisan na uživanje i moć, ionako ne pruža gotovo ništa. Nema znači odmaka, nema oproštaja, nema izvinjenja, osim odbacivanja tog i takvog sveta.
Bandodior zapravo stilizuje, stvara umetničku formu, umetnički svet, model sveta zla i nasilja, kao jedne od mogućnosti i slojeva našeg sveta, kao pravog lica njegove palosti, od koje kao da nam ne dopušta da okrenemo glavu i uljuljkamo se, pa makar i verujući da će nas molitva Bogu spasiti od metka, bez spremnosti da promenimo život koji nas tom metku izlaže.
On stoga, u odnosu na one u našem hip-hopu koji se mogu prozvati za afirmaciju hedonizma, pohlepe i nasilja, deluje na metanivou, stvarajući umetničku formu, vrlo intenzivnu i zgusnutu, koja zapravo opisuje palost sveta kao takvog, u njegovom sadašnjem obličju, od koga je izlaz samo pobeda nad njim, a ne okretanje glave ili predaja.
Kod njega nema eksplicitne osude i distance, pozicije privatne ličnosti koja se izdiže iznad sveta i deli lekcije ili ga objašnjava, već pre proročke pozicije govora iz srca stvari, koja privatnu ličnost ne pretpostavlja svedočenju o viđenom, koje je istinski smisao svog njegovog delovanja i njegovog življenja na ovom svetu, takvom kakav je. Koliko god to svedočenje koštalo njega samog, pa i otvaralo mogućnost potencijalnog prelaska preko ivice koje bi ga utopile u svet zla koji tako verno i ekspresivno predstavlja. Pesnički glas bolno iskazuje kako dan počinje sa „pomozi Bože“, da bi onda sve vreme bio na samoj ivici ludila, bez ikakve garancije da je jednom neće i preći.
Ali nema garancije ni za koga u ovom svetu, pa ni za proroka, ni za koga od nas, jer nikada nam niko nije ni obećao da će nam na ovom svetu biti dobro. Ali kad osetimo da se gušimo – a u Bandovim vizijama u ovom svetu nam ništa drugo i ne ostaje – poželećemo da udahnemo, punim plućima, tražeći oko sebe i u sebi izvore tog svežeg i životnog daha.
A Bandodior, verujem, sve ovo radi samom zbog toga, i istinski se nadam da sam u pravu. Ako smo već Bodlera i Lotreamona prihvatili kao umetnike i neke vrste vizionara jednog doba, ne vidim zašto u naše doba ne bismo bar u nekoj meri prihvatili Bandodiora i malobrojne njemu slične. Jer on, kao ni pomenuti „ukleti pesnici“, ne slavi zlo nego ga proklinje – da ga više nikad ne bude među nama, da bude zauvek pobeđeno, uprkos nama samima.
Vladimir Kolarić za Kompas
