Bojan Vegara je kad je počeo rat u Bosni imao dvanaest godina. A „Djeca koju nije voli svijet“ (Udruženje invalida, boraca i veterana „Srpski ratnik“, Inđija, 2025) je knjiga njegovih sećanja, napisana u prvom licu i iz tadašnje, dečije perspektive. Knjiga se može tretirati kao zbirka hronološki nanizanih pripovedaka, s obzirom na to da je svaki segment delimično nezavisan, zaokružen i pripovedno strukturiran. Ipak, samo delimično, imajući u vidu to da je kontinuitet i kontekst celine izuzetno važan, pa i ključan za razumevanje svakog pripovednog segmenta, bez čega se on mahom svodi na anegdotu, u čemu ipak nije njegova prava mera. U tom smislu, „Djecu koju nije volio svijet“ je bolje smatrati celovitom proznom knjigom sećanja, sa potencijalom romana, s obzirom na njenu ne samo vremensku (od početka rata do postdejtonske „mirne razmene stanovništva“), već i narativnu, strukturalnu i značenjsku zaokruženost.
Vegara svoja dečačka sećanja na početak i tok rata iznosi neposredno, živo, bez mnogo literarnih efeketa ali veoma kultivisano. Knjiga ima dokumentarnu vrednost, ali događaji o kojima svedoči prelomljeni su kroz ličnu perspektivu, sa naglaskom na ljudskim odnosima i emocijama, dakle ne na golim činjenicama nego na „živom životu“.
U tom smislu, ova knjiga svakako nije ideološki tendenciozna, niti dušebrižnici treba da podozrevaju kako poziva na mržnju i osvetu. Ali istovremeno, ona se ne plaši toga da stvari nazove pravim imenima, da nas jasno, snažno i bez izvinjavanja i okolišavanja suoči sa nečim što bismo najpre želeli da zaboravimo.
Jer srpska deca u tim ratu, a posebno ona u Sarajevu i okolini, nisu bila a ni ostala poželjana tema za međunarodnu, ali i našu unutarsrpsku brižnost, posebno danas, kada malo-malo pa neko nađe razloga da zbog nečega ukori „prekodrince“.
Zato nije loše ovu knjigu videti i kao ogledalo, ne zbog toga što nam išta docira i na išta nas prisiljava. nego baš zato što je ljudska, čovečna, bolna i duhovita, bez patetike, ali ne bez emocija, bez ostrašćenosti, ali ne bez vere u vrednosti koje se moraju braniti, života i opstanka radi.
Kad kažem ogledalo, Vegarina knjiga me je lično dirnula i iz generacijskih razloga. Ja sam koju godinu stariji od njenog autora, praktično smo generacija, i rat sam gledao sa druge strane „granice“ (Drine, koja ne sme biti granica!), ali ipak dovoljno blizu da gledam sela kao gore sa zalazećim suncem u pozadini, da slušam eksplozije, da vidam vojnike i ranjenike. To mi je, uz izvesna porodična i lična iskustva koje su me vezivala za Bosnu, već dovoljno bilo da budem poražen spoznajom da ljudi u Beogradu, u koji sam tada, dok je rat još trajao, došao na studije, praktično ništa ne znaju o tom ratu i ponašaju se kao da se on događa na drugom kontinentu i nekim potpuno stranim i za nas nevažnim ljudima. Daleko od toga da su svi u Beogradu tako gledali na stvari, verovatno nije ni većina, ali jeste bolno veliki procenat među studentima, ljudima iz kulture i umetnosti, inteligencijom.
Ogledalo je, dakle, ova knjiga za mene bila ne samo zbog sećanja na mladost, koje je uvek i prijatno i bolno, već zbog obaveze da taj rat ne zaboravimo, da te ljude na zaboravimo i da se podsetimo sa čime ćemo se pre ili kasnije suočiti ako to sebi dopustimo.
Iako pisana na mikroplanu, o onome što je jedan dečak između svoje dvanaeste i petnaeste godine mogao da vidi i čuje, ona sadrži bogat nanos kolektivnog iskustva i pamćenja, od nezaboravnog (a zaboravljenog!) iskustva NDH do „narodske“ mudrosti babe moja porodicu upozorava da treba da se seli u Srbiju već kad je čula za pad Berlinskog zida, znajući da kad se Nemačka „diže“ za Srbe to nikako ne može biti dobro, i time pokazujući više dalekovodosti od mnogih savremenih geopolotikologa i sličnih samouverenih eksperata. Naravno, tu je i svedočenje o ljudskom i suviše ljudskom, očevima koji zbog gladi otimaju hranu sopstvenoj deci, pa nadalje. Ali što ne svedoči toliko o slabosti pripadnika jednog naroda, koliko slabosti ljudskoj, ali i snazi iskušenja kojem je ono bilo podvrgnuto.
Dakle, kada je zapucalo, narod se vratio pamćenju, sa njim neraskidivo povezanim instinktom preživljavanja (koji nikada nije samo biološka kategorija!), ali i – u ovoj knjizi veoma važno – veri. I što je najzanimljivije, ova knjiga ne svedoči samo o povratku veri ili nalaženju vere u vremenu iskušenja, već o kontinuitetu vere koji zapravo, i svemu uprkos, nikada nije prekidan, i to istovremeno važan kao egzistencijalno iskustvo pojedninca i kao sržan i određujući za samosvest i samoosećanje zajednice.
Zbog toga ne mogu da se otrgnem utisku u Vegarinoj knjizi kao ogledalu, opomeni svima nama, svakom pojedinačno, i kao pripadnicima određenog naroda ali i kao ljudima. Ako bi nekom posebno trebalo da bude za opomenu, zbog njihove sramne uloge u unutrašnjoj dezintegraciji sopstvenog naroda, to su srpski komunisti i njihovi ideološki naslednici svih pravaca i boja; ali tako nešto bi od jedne knjige, kakva god da je, bilo nerealno očekivati.
