Kada je Frensis Ford Kopola počeo da radi nastavak svog remek-dela „Kum“ iz 1972. godine, nastavci nisu bili opšta moda kao u Holivudu današnjice. Da bude zanimljivije, u ovom slučaju sam režiser bio je jedini koji se protivio stvaranju filma koji se, osim što važi za nesporni filmski klasik, danas smatra jednim od nastavaka dostojnih originala.
U momentu kada je studio „Paramount“ predložio snimanje nastavka, Kopola se oštro protivio toj ideji, njegov odnos sa studiom postao je loš, posebno nakon lošeg prijema sjajnog trilera „Prisluškivanje“, za šta je Kopola krivio studio. Problem je bio u tome što je Kopola „Kumom“ ne samo osvojio „Oskara“ za „Paramount“ već je studiju zaradio oko 290 miliona dolara na blagajnama.
„Kada je „Kum“ prevario sve i postigao kolosalan uspeh, došli su do mene i rekli: „Naravno da želimo da snimimo, Majkl Korelone se vraća jer je zaradio novac“, ali sam rekao da ne želim da imam nikakve veze sa „Paramountom“ ili Bobom Evansom. Nisam hteo da imam veze sa gangsterima“, rekao je Kopola.
Kako se Kopola predomislio
Ipak, novac je učinio svoje, na kraju je Kopola pristao da se još jednom udruži sa Mariom Puzom kako bi napisao scenario za drugi film. Ali je on predložio da film režira mladi reditelj po imenu Martin Skorseze, sa kojim je bio prijatelj. Naravno, studio nije želeo neiskusnog reditelja, pa je dogovor propao, ali je „Paramount“ na kraju dao Kopoli „ponudu koja se nije mogla odbiti“.
Preciznije rečeno, Kopola je dobio milion dolara kao honorar, ogroman budžet, potpunu kreativnu kontrolu i priliku da se ponovo ujedini s Alom Paćinom i ostatkom glumačke ekipe. Suočen s takvom kreativnom slobodom, Kopola je odlučio da bi povratak u klan Korleone mogao biti vredan još jednog plesa sa đavolom, tačnije sa Holivudom. Kopola se na kraju vratio u direktorsku fotelju, a ostalo je filmska istorija.
Nastavak, premijerno prikazan 20. decembra 1974. godine, ne samo da je postao hit na bioskopskim blagajnama, već i miljenik kritike. Ali i začetnik jednog autentičnog filmskog kanona i jedan od najslavnijih gangsterskih filmova. Iako tehnički nastavak kriminalističke drame „Kum“, oba filma zapravo čine organsku i kvalitativnu celinu, jer drugi deo pripoveda i o onome što se zbivalo posle, ali i o onome što se zbivalo pre događaja iz prvog dela.
Dve radnje
Kopolin nastavak proširio je filmski pejzaž mafije svojim operskim dometom, mračnom dekonstrukcijom američkog sna i nasilnom sagom o posledicama moći za pojedinca koji je prigrli. Drugi deo najslavnije mafijaške sage svih vremena paralelno pripoveda dve radnje, u dva različita prostorno-vremenska sklopa. Jedna se odvija 1958. godine, kada don Majkl Korleone (Al Paćino) nastavlja da vodi porodično carstvo, koje želi da proširi kako na nova polja ljudskog delovanja, tako i na druge lokacije, uključujući Las Vegas, Holivud i Kubu.
Uz razne poslovno-političke probleme, Majkl mora rešavati i situaciju unutar porodice, a kada postane meta pokušaja ubistva, Majkl shvata da ne smeje verovati apsolutno nikome, čak ni onima za koje je mislio da su mu najbliži.
Paralelno s tom pričom pripoveda se i o detinjstvu i mladosti začetnika loze Korleone, sicilijanskog siročeta Vita, koji bežeći od krvne osvete dolazi u Ameriku (Robert de Niro). Tokom 1917. godine 25-godišnji Vito živi u Njujorku, gde radi u maloj trgovini, ali polako počinje ulaziti u vode sitnog kriminala.
Nekoliko godina kasnije kvartovski zaštitnik don Fanuči postaje svestan aktivnosti Vitove grupe i traži da mu plate određeni procenat u zamenu za mir. Vito naizgled pristaje, ali tokom proslave ubija Fanučija i uzima svoj novac nazad. Taj čin donosu mu i naklonost čitavog komšiluka, čime počinje prvo poglavlje uspona porodice Korleone.
Veći, grandiozniji i mračniji
Spojivši nastavak priče o novom vođi mafijaške porodice, odmetnutom sinu Majkla Korleonea, koji se vratio u porodični biznis, sa dolaskom mladog Vita Korleonea, koji je stvorio porodicu, Kopola je svoju autorsku slobodu iskoristio da napravi veći, grandiozniji i mračniji film. Spojivši Paćina i De Nira u jednom filmu, iako ne u istom kadru, Kopola je postavio tandem koji će vladati američkim filmom u sledeće tri decenije, dok u pozadini njihovih nadahnutih nastupa pripoveda dve hronološke priče spojene u celinu koja nije porodična saga, kao što je opšte mišljenje, već tragični ep o ceni moći.
Lepota i detalji scena smeštenih u Njujork s početka 20. veka su, naravno, bogati i raskošno snimljeni, što im daje određenu toplinu, a tu je i slava staromodne slike gangstera u glavnoj sekvenci u kojoj Vito iz zasede ubija don Fanučija, a koji se ukrštaju sa brzim šezdesetim, gde porodični kriminalistički biznis postaje internacionalni konglomerat, koji stalno mora rasti ako želi da opstane, sejući smrt bez milosti, ne birajući žrtve.
Težina Vitovog materijala u filmu zavisi od toga da li se igra kao mitska porodična istorija, vrsta skromnog početka koji bi se sigurno prepričavao prigušenim tonovima u porodici i mogao bi poslužiti kao neskriveno opravdanje za Majklove postupke u filmu, ali sadašnjost u kojoj Majkl stavlja klan Korleone ispred sopstvene porodice, odbijajći ženu svog života, udaljajući decu od sebe i na kraju ubijajući sopstvenog brata zbog izdaje, postaje tragedija mitskih razmera.
Majk Korleone
Kopola bez nadzora studija nije se ustručavao da pokaže koliko je glavni junak/antagonista u suštini opasan i zao čovek. Možda je Majkl bio naivan u „Kumu“ i još relativno čistog srca, ali u drugom delu ovaj čovek je loš i svestan je toga. On nikome ne veruje, naizgled ne voli nikoga, a za sobom ostavlja trag tela koji uključuje ne samo njegove neprijatelje već i njegovu porodicu i prijatelje. Kopola surovo vodi Majkla vrlo tankom linijom između mogućnosti da razumemo Majklovu nevolju, a istovremeno nam daje vrlo poštene razloge da ga mrzimo.
On nije dobar čovek, ali znamo da je nekada postojao potencijal da taj dobar čovek postoji. Taj potencijal nas tera da se nadamo da će možda, samo možda, poštedeti Freda. Možda će pustiti Kej (Dajan Kiton) da radi ono što je najbolje za decu. Možda će zapravo verovati konsiljeru Tomu (Robert Dival) umesto da sumnja. Ali Majkl nas na gorkom kraju podseća da je sve što je ostalo od čiste savesti i njegove duše sada potpuno mrtvo. Gledali smo njegovu sistematsku propast kakva u kinematografiji nije viđena do pojave lika Voltera Vajta četiri decenije kasnije.
Kada dođe do verovatno najpoznatijih trenutaka u filmu „Kum 2“, kada Majkl čvrsto, besno grli svog brata Freda (Džon Kazale) i govori: „Znam da si to bio ti, Fredo. Slomio si mi srce“, ili kad šalje ubicu da smakne brata na pecanju, kada im umre majka, to jasno označava njegov silazak u pakao, na mesto za koje oproštaja nema, samo usamljena, hladna vlast na tronu porodice izgrađene na moći, krvi i bogatstvu.
Uspeh filma
Majstorski barokni rad Gordona Vilisa s kamerom čini da svaki snimak izgleda raskošno, zasićen tamnim nijansama i dimenzionalnim senama. To je kao da gledate živu Karavađovu sliku, posebno u trenucima kada je Majkl sasvim sam na kraju uz sećanja na porodicu, zureći u prazninu i razmišljajući o svom životu. Film takođe ne bi bio potpun bez fantastičnih kompozicija Nina Rote koje odmah ulaze u dubinu osećanja koja lik trenutno doživljava. Legendarni uvod „Ljubavna tema“ koji se pretvara u veličanstvenu melodiju je toliko zamršeno povezan sa filmom da bi bilo nemoguće zamisliti film bez nega. Na kraju krajeva, „Kum“ je majstorska klasa pričanja priče o dvojici muškaraca koji prelaze put od autsajdera i heroja iz prethodnog filma u negativca i gubitnika drugog filma.
Uspeh filma „Kum 2“ učvrstio je Kopolu kao moćnog filmskog stvaraoca omogućivši mu da istraži druge strastvene projekte u svojoj dugoj i bogatoj karijeri. Neki su bili spektakularna remek-dela, neki jednako spektakularni promašaji, ali uvek su bili njegovi.
I ako vas čudi pad njegovog „Megalopolisa“ ove godine, ne brinite o tome, to je logičan sled, on je svoj dogovor s đavolom davno naplatio, tačno pre pola veka.
Ime
„Kum 2“ bio je ujedno i prvi film koji je u Holivudu jednostavno nazvan „Drugi deo“, umesto da mu se da novi naslov kako bi privukao ljubitelje.
Nastavaka je, naravno, bilo i ranije u Holivudu, poput serijala „Tarzan“ ili „Planeta majmuna“, ali je svaki film imao i novo ime. Sam režiser kaže da je na neki način ovaj nastavak postao njegov blagoslov, ali i prokletstvo.
– Postigao sam uspeh, ali ja sam taj koji je započeo te naslovne stvari koje su dovele do filmova poput „Roki 5“ – rekao je Kopola.
