Када је Френсис Форд Копола почео да ради наставак свог ремек-дела „Кум“ из 1972. године, наставци нису били општа мода као у Холивуду данашњице. Да буде занимљивије, у овом случају сам режисер био је једини који се противио стварању филма који се, осим што важи за неспорни филмски класик, данас сматра једним од наставака достојних оригинала.
У моменту када је студио „Парамоунт“ предложио снимање наставка, Копола се оштро противио тој идеји, његов однос са студиом постао је лош, посебно након лошег пријема сјајног трилера „Прислушкивање“, за шта је Копола кривио студио. Проблем је био у томе што је Копола „Кумом“ не само освојио „Оскара“ за „Парамоунт“ већ је студију зарадио око 290 милиона долара на благајнама.
„Када је „Кум“ преварио све и постигао колосалан успех, дошли су до мене и рекли: „Наравно да желимо да снимимо, Мајкл Корелоне се враћа јер је зарадио новац“, али сам рекао да не желим да имам никакве везе са „Парамоунтом“ или Бобом Евансом. Нисам хтео да имам везе са гангстерима“, рекао је Копола.
Како се Копола предомислио
Ипак, новац је учинио своје, на крају је Копола пристао да се још једном удружи са Мариом Пузом како би написао сценарио за други филм. Али је он предложио да филм режира млади редитељ по имену Мартин Скорсезе, са којим је био пријатељ. Наравно, студио није желео неискусног редитеља, па је договор пропао, али је „Парамоунт“ на крају дао Кополи „понуду која се није могла одбити“.
Прецизније речено, Копола је добио милион долара као хонорар, огроман буџет, потпуну креативну контролу и прилику да се поново уједини с Алом Паћином и остатком глумачке екипе. Суочен с таквом креативном слободом, Копола је одлучио да би повратак у клан Корлеоне могао бити вредан још једног плеса са ђаволом, тачније са Холивудом. Копола се на крају вратио у директорску фотељу, а остало је филмска историја.
Наставак, премијерно приказан 20. децембра 1974. године, не само да је постао хит на биоскопским благајнама, већ и миљеник критике. Али и зачетник једног аутентичног филмског канона и један од најславнијих гангстерских филмова. Иако технички наставак криминалистичке драме „Кум“, оба филма заправо чине органску и квалитативну целину, јер други део приповеда и о ономе што се збивало после, али и о ономе што се збивало пре догађаја из првог дела.
Две радње
Кополин наставак проширио је филмски пејзаж мафије својим оперским дометом, мрачном деконструкцијом америчког сна и насилном сагом о последицама моћи за појединца који је пригрли. Други део најславније мафијашке саге свих времена паралелно приповеда две радње, у два различита просторно-временска склопа. Једна се одвија 1958. године, када дон Мајкл Корлеоне (Ал Паћино) наставља да води породично царство, које жели да прошири како на нова поља људског деловања, тако и на друге локације, укључујући Лас Вегас, Холивуд и Кубу.
Уз разне пословно-политичке проблеме, Мајкл мора решавати и ситуацију унутар породице, а када постане мета покушаја убиства, Мајкл схвата да не смеје веровати апсолутно никоме, чак ни онима за које је мислио да су му најближи.
Паралелно с том причом приповеда се и о детињству и младости зачетника лозе Корлеоне, сицилијанског сирочета Вита, који бежећи од крвне освете долази у Америку (Роберт де Ниро). Током 1917. године 25-годишњи Вито живи у Њујорку, где ради у малој трговини, али полако почиње улазити у воде ситног криминала.
Неколико година касније квартовски заштитник дон Фанучи постаје свестан активности Витове групе и тражи да му плате одређени проценат у замену за мир. Вито наизглед пристаје, али током прославе убија Фанучија и узима свој новац назад. Тај чин доносу му и наклоност читавог комшилука, чиме почиње прво поглавље успона породице Корлеоне.
Већи, грандиознији и мрачнији
Спојивши наставак приче о новом вођи мафијашке породице, одметнутом сину Мајкла Корлеонеа, који се вратио у породични бизнис, са доласком младог Вита Корлеонеа, који је створио породицу, Копола је своју ауторску слободу искористио да направи већи, грандиознији и мрачнији филм. Спојивши Паћина и Де Нира у једном филму, иако не у истом кадру, Копола је поставио тандем који ће владати америчким филмом у следеће три деценије, док у позадини њихових надахнутих наступа приповеда две хронолошке приче спојене у целину која није породична сага, као што је опште мишљење, већ трагични еп о цени моћи.
Лепота и детаљи сцена смештених у Њујорк с почетка 20. века су, наравно, богати и раскошно снимљени, што им даје одређену топлину, а ту је и слава старомодне слике гангстера у главној секвенци у којој Вито из заседе убија дон Фанучија, а који се укрштају са брзим шездесетим, где породични криминалистички бизнис постаје интернационални конгломерат, који стално мора расти ако жели да опстане, сејући смрт без милости, не бирајући жртве.
Тежина Витовог материјала у филму зависи од тога да ли се игра као митска породична историја, врста скромног почетка који би се сигурно препричавао пригушеним тоновима у породици и могао би послужити као нескривено оправдање за Мајклове поступке у филму, али садашњост у којој Мајкл ставља клан Корлеоне испред сопствене породице, одбијајћи жену свог живота, удаљајући децу од себе и на крају убијајући сопственог брата због издаје, постаје трагедија митских размера.
Мајк Корлеоне
Копола без надзора студија није се устручавао да покаже колико је главни јунак/антагониста у суштини опасан и зао човек. Можда је Мајкл био наиван у „Куму“ и још релативно чистог срца, али у другом делу овај човек је лош и свестан је тога. Он никоме не верује, наизглед не воли никога, а за собом оставља траг тела који укључује не само његове непријатеље већ и његову породицу и пријатеље. Копола сурово води Мајкла врло танком линијом између могућности да разумемо Мајклову невољу, а истовремено нам даје врло поштене разлоге да га мрзимо.
Он није добар човек, али знамо да је некада постојао потенцијал да тај добар човек постоји. Тај потенцијал нас тера да се надамо да ће можда, само можда, поштедети Фреда. Можда ће пустити Кеј (Дајан Китон) да ради оно што је најбоље за децу. Можда ће заправо веровати консиљеру Тому (Роберт Дивал) уместо да сумња. Али Мајкл нас на горком крају подсећа да је све што је остало од чисте савести и његове душе сада потпуно мртво. Гледали смо његову систематску пропаст каква у кинематографији није виђена до појаве лика Волтера Вајта четири деценије касније.
Када дође до вероватно најпознатијих тренутака у филму „Кум 2“, када Мајкл чврсто, бесно грли свог брата Фреда (Џон Казале) и говори: „Знам да си то био ти, Фредо. Сломио си ми срце“, или кад шаље убицу да смакне брата на пецању, када им умре мајка, то јасно означава његов силазак у пакао, на место за које опроштаја нема, само усамљена, хладна власт на трону породице изграђене на моћи, крви и богатству.
Успех филма
Мајсторски барокни рад Гордона Вилиса с камером чини да сваки снимак изгледа раскошно, засићен тамним нијансама и димензионалним сенама. То је као да гледате живу Каравађову слику, посебно у тренуцима када је Мајкл сасвим сам на крају уз сећања на породицу, зурећи у празнину и размишљајући о свом животу. Филм такође не би био потпун без фантастичних композиција Нина Роте које одмах улазе у дубину осећања која лик тренутно доживљава. Легендарни увод „Љубавна тема“ који се претвара у величанствену мелодију је толико замршено повезан са филмом да би било немогуће замислити филм без нега. На крају крајева, „Кум“ је мајсторска класа причања приче о двојици мушкараца који прелазе пут од аутсајдера и хероја из претходног филма у негативца и губитника другог филма.
Успех филма „Кум 2“ учврстио је Кополу као моћног филмског ствараоца омогућивши му да истражи друге страствене пројекте у својој дугој и богатој каријери. Неки су били спектакуларна ремек-дела, неки једнако спектакуларни промашаји, али увек су били његови.
И ако вас чуди пад његовог „Мегалополиса“ ове године, не брините о томе, то је логичан след, он је свој договор с ђаволом давно наплатио, тачно пре пола века.
Име
„Кум 2“ био је уједно и први филм који је у Холивуду једноставно назван „Други део“, уместо да му се да нови наслов како би привукао љубитеље.
Наставака је, наравно, било и раније у Холивуду, попут серијала „Тарзан“ или „Планета мајмуна“, али је сваки филм имао и ново име. Сам режисер каже да је на неки начин овај наставак постао његов благослов, али и проклетство.
– Постигао сам успех, али ја сам тај који је започео те насловне ствари које су довеле до филмова попут „Роки 5“ – рекао је Копола.
