Među izbeglicama koji su 7. oktobra 1915. vozom iz Skoplja krenuli za Kosovo zatekli su se i književnici Branislav Nušić i Milutin Uskoković. Nekako su se domogli Prištine, a onda je Uskoković otišao put Kuršumlije. U trenucima teške duševne borbe 15. oktobra udavio se u talasima nabujale Toplice. U smrt je, kažu, krenuo iz hotela „Evropa“, istog onog u kome je Nušić pisao „Sumnjivo lice“.
A u danima pred pad Skoplja, upravnik tek osnovanog pozorišta Nušić i sekretar inspektorata u Srpskom konzulatu Uskoković zajedno su učestvovali u organizaciji evakuacije stanovništva. „Po prestravljenom pogledu već tada se opažalo da su događaji teško pritisli Uskokovića“, u knjizi „Devetstopetnaesta“ piše Nušić. Ali nije mogao pretpostaviti da će njegov kolega iz prvog uredništva „Politike“ 1904. kao spas od života uskoro izabrati smrt. I to onu vrstu smrti koju je najčešće birao svojim junacima – smrt u vodi.
Skerlićev kum
U članku „Poslednji dani Milutina Uskokovića“, objavljenom davne 1969. u užičkim Vestima, dr Radomir Ivanović navodi svedočenje bolničara vojne bolnice u Kuršumliji Kirila Luke, čoveka koji je poslednji razgovarao s Uskokovićem.
„Sreo sam ga pred pekarskom radnjom. Prišla nam je vojna patrola, a narednik je naredio vojnicima: ’Teraj i ovu dvojicu!’ U to je priskočio vlasnik pekare i utrapio nam korpu hleba rekavši naredniku da nas ostavi jer nosimo hleb ranjenim i bolesnim vojnicima. Kada se patrola udaljila, pekar nam je rekao da smo imali sreće jer Preki vojni sud neprekidno radi. Gunđajući Uskoković se okrenuo i otišao. Sutradan sam doznao za njegovu smrt“, navodi Ivanović izjavu Kirila Luke.
Milutina Uskokovića, zagovornika zbližavanja južnoslovenskih naroda koji se ponosio pobedama Srbije nad Turskom u Prvom balkanskom ratu, pukim slučajem izbegnut vojni sud nije usrećio. Još od studentskih dana pripadnik jugoslovenski orijentisane omladine okupljene oko Jovana Skerlića, kasnije njegovog venčanog kuma, Milutin je teško patio zbog rata sa Bugarskom 1913, a konačno razočaranje doživeo je 1915. kada su, zajedno sa Austrijancima i Nemcima, Srbiju napali i Bugari. Potresen tragedijom svog naroda izvršio je samoubistvo. U oproštajnom pismu je napisao: „Ne mogu da podnesem propast otadžbine.“
Peške do Beograda
Uskoković je rođen 1884. u Užicu. Sa jedanaestoro dece njegovi roditelji Mijailo i Sofija posle propasti trgovačke radnje ostali su potpuno bez prihoda. Budući književnik je kao dete dugo odbijao da progovori, a kad je pošao u školu, toliko je bio siromašan da je pisao patrljkom koji mu je majka dala presecajući jednu olovku na tri dela. Posle završenih šest razreda Užičke gimnazije, peške je otišao u Beograd da bi nastavio školovanje. Izdržavao se sam sarađujući sa raznim listovima za skroman honorar, živeći životom došljaka koji će kasnije opisati u svojim delima.
U Beogradu je završio studije prava, a u Ženevi je 1910. odbranio disertaciju iz međunarodnog prava o carinama i stekao titulu doktora pravnih nauka. Prvi literarni rad objavio je kada je imao samo šesnaest godina, a za života štampane su mu dve zbirke pesama u prozi: „Pod životom“ i „Vitae fragmenta“, zbirka pripovedaka „Kad ruže cvetaju“ i romani „Došljaci“ i „Čedomir Ilić“. Po porodičnom vaspitanju Uskoković je bio patrijarhalac, a po obrazovanju evropejac. Uz dobro poznavanje francuske, nemačke i ruske književnosti za svoje vreme bio je moderan pisac, a u njegovim delima primetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta.
Slikar Beograda
Jedan od najboljih poznavalaca književnog stvaralaštva Užica dr Milutin Pašić piše da je Uskoković „pripadao generaciji srpskih pisaca koji su novim raspoloženjima i drukčijim odnosom prema životu smelo napuštali tradicije srpske realističke književnosti i okrenuli se modernoj evropskoj literaturi“. Pisao je o intelektualcima, njihovim htenjima i problemima, uzletima i padovima, a o tome je pre njega vrlo malo pisano. U poređenju s prethodnicima, dao je svestraniju i umetnički moderniju sliku Beograda, pa je, s pravom, kaže Pašić, smatran tvorcem beogradskog romana i značajnim predstavnikom „beogradskog stila“, pisao je ranije Blic.
Tom, “talentovanom slikaru beogradskog ambijenta”, građani Kuršumlije odužili su se podizanjem spomenika, prvom koji je “zaslužio” jedan pisac u Titovoj Jugoslaviji. A njegovi Užičani godinama su bili ravnodušni prema činjenici da je začetnik srpskog građanskog romana potekao iz njihove sredine. „Uskoković je u Užicu bio persona non grata, zato što se, zaboga, podsmevao Dimitriju Tucoviću“, rekao je jednom pesnik Ljubomir Simović, takođe bivši đak Užičke gimnazije.
Stvari su se vremenom promenile. Postoji konkurs za najbolju pripovetku koji nosi Uskokovićevo ime, postoje bista i ulica, takozvani Uskokovićev prolaz. Tiho i skromno, uspomena na čoveka koji je toliko voleo Srbiju ipak živi.
