Livno, Sadilovac, Glina, Šušnjar, Prijedor, Prebilovci… Nižu se godišnjice genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – masovnih klanja, kasapljenja, spaljivanja, bacanja u jame, silovanja, proterivanja, prisilnih rimokatoličenja srpske dece, žena i muškaraca uoči, za vreme i posle Ilindana 1941. godine.
I još jedna, nova godišnjica, koja se u Hrvatskoj u ove dane proslavlja, a u Srbiji i Srpskoj obeležava parastosima – proterivanje, praćeno ubistvima civila i uništenjima celih sela, Srba iz Dalmacije, Like, Korduna i Banije 1995. godine. Uprkos drugačijim istorijskim okolnostima, jasno je da je reč o jednom, dugoročnom istorijskom procesu – planskom, osmišljenom uništenju srpskog naroda na tlu Krajine i Hrvatske. Ono o čemu su Pavelić i Hitler sanjali, postigli su Tuđman i Klinton. Ostaci ostataka srpskog naroda u Hrvatskoj danas se ubrzano pretapaju u Hrvate.
I da hoćemo, ne daju nam da zaboravimo
Sve i kada bismo hteli da zaboravimo na ove užase, potomci onih koji su ih počinili to nam ne dozvoljavaju. Događaji se nižu i sve je i sada, osamdeset godina kasnije, gotovo uvek povezano sa genocidom počinjenim nad Srbima u NDH. Pokajanja, pa čak ni priznanja osnovnih činjenica, nema ni u Berlinu, ni u Zagrebu, niti u Sarajevu. Naprotiv, tamo su postali pravi majstori u poricanju genocida, najčešće optuživanjem samih žrtava, besmislenim poređenjima i umanjivanjem razmera zločina. Pokretač i glavni lobista Rezolucije o „Međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine“ u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija bila je – Nemačka.
Istina, većina članica UN zemalja bila je protiv ili uzdržana, ali rezolucija je usvojena. Čak i zemlje koje nisu glasale za rezoluciju, neretko su u obrazloženju tvrdile da Srebrenica jeste bila genocid. Ukoliko, međutim, logore smrti sa milionskim žrtvama i jedan ratni zločin, Jasenovac i Srebrenicu, ili Aušvic i Srebrenicu, nazivamo istim imenom, „genocidom“, jasno je da nešto logički i pojmovno sa tom rečju više nije u redu.
Možda je Noam Čomski, u predgovoru knjige Politika genocida Hermana i Pitersona, bio u pravu. On kaže da bi reč „genocid“, zbog američkih, NATO zloupotreba, možda trebalo bar na neko vreme zaboraviti. Ali to, očigledno, neće biti moguće. Ako im je zaista toliko stalo da Srebrenicu svi nazivamo genocidom (zbog čega je Nemac Kristijan Šmit spreman i da nas pohapsi), možda bi trebalo da za Jasenovac i Aušvic iskujemo nove pojmove?
Ćutimo pred „evropskim putem“
Srbija se na Ist Endu borila kako je znala i umela. Sve je, međutim, izgledalo tužno i žalosno. Ova vlast se već istakla pokušajima da se poricateljima genocida dodvori smanjivanjem broja žrtava Jasenovca. Jer, šta će biti sa našim „evropskim putem“? Na isti način, nudeći slične „kompromise“, ponašala se i na Kosovu i Metohiji, gde su Srbi, u naše dane, pretrpeli ne manje strašan genocid. Rezultati su u oba slučaja isti. U zagrebačkim državnim institucijama sada tvrde da su 1941-1945. Srbi izvršili genocid nad Hrvatima.
Predsedniku Srbije zabranili su da poseti Jasenovac. Sarajevo, koje je Paveliću dalo „Crnu legiju“ i nebrojene, dobrovoljne ubice u civilnim odelima, a Hitleru SS diviziju „Handžar“, izjednačava Jasenovac sa Srebrenicom. Predsednik Republike Srbije, i sam potomak žrtava genocida, na direktno pitanje novinara sarajevske televizije, ne sme da izgovori da se u Jasenovcu dogodio genocid, „jer bi to značilo narednih sto godina loših odnosa sa Hrvatima“. Do danas niko od onih koji su ga u Srebrenici linčovali nije kažnjen.
Tako je i na Kosovu i Metohiji. Posle svih predsednikovih ponuda „razgraničenja“ Srbije i „Kosova“, posle nuđenja de facto priznanja „Kosova“ za nesrećnu „Zajednicu srpskih opština“, danas nam otimaju poslednje svetinje i proteruju najbolje Srbe, koji su tamo izdržali punih 25 godina okupacije i terora. Rasprodaja sećanja na mučeničke pretke, živih sunarodnika i svetinja može da se završi samo slomom i sramotom.
Crna Gora
Najveće razočarenje na Ist Endu bila je Crna Gora. Nema svrhe trošiti reči na ono što su tamo učinili crnogorski vlastodršci. Potom su, po običaju, ušli u trgovinu. Tamošnji Srbi, pošto su prethodno pretili nemirima, na to su pristali. Posle glasanja za rezoluciju o Srebrenici, u crnogorskoj skupštini usvojena je „Rezolucija o sistemu logora Jasenovac, Dahau i Mauthauzen“.
Odakle tu Dahau i Mauthauzen? Jesu li su time Srbi iz Crne Gore hteli da bar malo uzvrate Nemcima? Ali zašto su onda zaboravili Aušvic? Ili su ti logori pomenuti iz istog razloga zbog koga se u ovoj rezoluciji genocid nad Srbima pominje samo na jednom mestu i to u okviru iskaza da su u njima „mučeni i ubijani Srbi, Jevreji, Romi, kao i drugi narodi koji su živjeli u Jugoslaviji i u drugim evropskim državama“.
Titoističko izjednačavanje
Baš kao u Titovo i posttitovsko vreme: tada su, ukoliko su uopšte pominjani „zločini“ nad Srbima, oni „išli u paketu“ sa ostalima – Jevrejima, Romima, „Hrvatima i Muslimanima antifašistima“, itd. Time je decenijama sakrivana suština postojanja NDH i najveća tema moderne srpske istorije – genocid nad srpskim narodom. Jevreji i Romi su ubijani zajedno sa Srbima, na ne manje užasne načine, ali oni ni po broju ni po suštinskoj nameri hrvatskih i muslimanskih ustaša, nisu bili glavne žrtve.
Na stavljanje u istu ravan genocida nad Srbima sa ubijanjem hrvatskih i muslimanskih antifašista, ne vredi obazirati se. Bar to je izbegnuto u ovoj nesrećnoj rezoluciji, koja se, sudeći po tekstu, samo uzgred bavi i genocidom nad Srbima.
Nije jasno ni zašto je u njoj samo ono što se dogodilo u Jasenovcu nazvano genocidom, jer genocid se odigrao u celoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, posejanoj stratištima i grobnicama srpskog, jevrejskog i romskog naroda.
Decenijama nema rezolucije u Skupštini Srbije
Naravno, režimski patrioti u Srbiji nisu štedeli kritike na račun „izdaje Crne Gore“. Ovdašnja skupština se, međutim, uprkos višegodišnjim inicijativama i predlozima da Srbija konačno dobije rezoluciju ili dan sećanja na genocid počinjen nad Srbima u NDH, do danas nije usudila da usvoji čak ni dokument kakav je ovaj, crnogorski. Posle izjave Predsednika republike Srbije sarajevskoj televiziji shvatili smo i zašto.
Možete li da zamislite predsednika Izraela, koji se boji da će se Nemci naljutiti ukoliko kaže da se u Aušvicu dogodio genocid? Aktuelni predsednik Jermenije, istina, ne želi da uvredi Turke i Azerbejdžance. Iz Jermenije stižu vesti da se tamošnji udžbenici istorije prilagođavaju njihovim zahtevima. Svi znamo šta se danas događa sa ovom zemljom i Nagornjim Karabahom.
Skupština Crne Gore je, uprkos sramoti na Isti Riveru i nedostojnoj političkoj trgovini, za Jasenovačke Novomučenike uradila više nego Narodna skupština Republike Srbije. Ko zna, možda će ova nesrećna rezolucija, izglasana na Vidovdan, u istorijskoj perspektivi ostati upamćena kao prvi dokument kojim je počelo smeštanje genocida u NDH tamo gde on pripada, u temelje nacionalnog identiteta srpskog naroda?
Pored toga, možda je neko od pisaca ove rezolucije znao ono što većina Srba ne zna, da su u dva koncentraciona logorima u austrijskom mestu Mauthauzen Srbi ubijani u dva svetska rata. U Prvom je ubijeno oko 8.000, u Drugom blizu 12.000.
Rezolucija skupštine Crne Gore mogla bi, uprkos svemu, da stekne važno mesto u našem kolektivnom sećanju zahvaljujući – Republici Hrvatskoj. Ona je unapred javno pretila Crnoj Gori, ukoliko se usvoji ova rezolucija.
Reagovanje Hrvatske
Kada se to dogodilo, Hrvatska je reagovala otvorenim napadom, pretnjama ugožavanjem crnogorskog „evropskog puta“ i čak zabranom ulaska na svoju teritoriju trojici političara za koju je procenila da su najodgovorniji za usvajanje rezolucije.
Pri tome, kako je primetio čak i „Dojče Vele“, u saopštenju hrvatskog Ministarstva spoljnih poslova, zločini u Jasenovcu ni jednom rečju nisu osuđeni. Iz svega proističe logičan zaključak – Republika Hrvatska je ovim činom stala u odbranu Nezavisne Države Hrvatske i logora smrti Jasenovac, Dahau i Mauthauzen.
Posle svega, ovakav potez hrvatske vlade ne bi trebalo bilo koga da začudi. I njegovo poreklo trebalo bi tražiti u praktičnoj politici. Povučen je dan posle rekonstrukcije crnogorske vlade, kojim je učinjen još jedan korak u zaustavljanju segregacije kojoj su Srbi u Crnoj Gori bili decenijama podvrgnuti. U tom vremenu, Hrvatska je neometano nastavljala staru titoističku politiku odvajanja Crne Gore od Srbije. Identitetska politika NATO država i Mila Đukanovića u Crnoj Gori vodila je ka hrvatizaciji tamošnjeg stanovništva. Zagreb je, jednostavno, reagovao uspaničeno i, pokazaće se, brzopleto.
Pogrom
Srbija je, konačno, počela da obeležava godišnjice uništenja srpskog naroda u Hrvatskoj 1995. godine. Taj događaj je sada po prvi put nazvan „Pogrom“. Ovom rečju se, međutim, u celom svetu obeležavaju ulična, više ili manje stihijska nasilja nad pripadnicima jednog naroda, praćena ubistvima, pljačkom i razaranjem. Reč „pogrom“ je, u isto vreme, oruđe rusofobije, jer potiče od sramotnih, masovnih uličnih obračuna sa Jevrejima u carskoj Rusiji u 19. i ranom 20. veku.
Srbi su pogrome iskusili na Kosovu i Metohiji 2004. godine, u Hrvatskoj 1990. godine, u Sarajevu i još nekoliko gradova Bosne i Hercegovine 1992-1995, u Sarajevu i Zagrebu 1914, u Zagrebu 1902… Prvih dana avgusta 1995, pošto je prethodno na Brionima usvojen plan uništenja Srba u Hrvatskoj („Brionski transkripti“), vojska, a ne ulična gomila, proterala je preko 250.000 i ubila gotovo 2.000 ljudi. Ubijana su deca, žene i starci, spaljena cela sela, uništeno neprocenjivo kulturno blago, da bi do danas preostali, zastrašeni i napušteni Srbi bili asimilovani u Hrvate. Uzged, da li se to dogodilo u Srebrenici?
Genocid, a ne pogrom
Ovo dakle, nije bio pogrom. To je bio deo jednog, trostrukog Genocida, koji je u Bosni, Hercegovini i Srbiji započeo 1914, poprimio ogromne razmere u Hrvatskoj, Bosni, Hercegovini i Srbiji 1941-1945, produžio se 1991-1995, da bi se, kroz asimilaciju, zastrašivanja, hapšenja, ukidanja ćirilice, nastavio do današnjeg dana (ko u to ne veruje, neka pročita definiciju genocida usvojenu u UN 1948). U Hrvatskoj se 1995. odigravao Genocid, a ne Pogrom.
Da li ćemo za ovu nedostojnu i nerazumnu rasprodaju sećanja na sopstvene, mučeničke pretke da optužujemo Nemce, Hrvate, Bošnjake, Albance, Amerikance, Engleze? Ili ćemo se konačno pogledati u ogledalo? Mi imamo vlasti koje, uprkos upozorenjima stručne javnosti, umanjuju broj žrtava genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Pocepane krpe, srpske i nemačke zastave
To što oni imaju da kažu o ovom sudbonosnom događaju cele naše istorije, sažima se u besmislenoj paroli kojom su okitili Beograd: „Mi nismo genocidan narod“. Pocepane krpe sa ovim natpisom mesecima su visile sa nadvožnjaka na autoputu koji prolazi kroz glavni grad, dok su dole, na banderama, vijorile bratski izmešane nemačke i srpske zastave u čast Olafa Šolca, koji je došao da sa njima potpiše ugovor o nemačkoj eksploataciji litijuma u našoj zemlji.
Ko to može da nas spreči da pišemo i govorimo o Jasenovcu, Jadovnu, Kozari, Garavicama, Starom Brodu, Šušnjaru, Glini, Kolariću, Prebilovcima, Livnu… Da sami sebi konačno priznamo da je potrebno da se kao zajednica i pojedinci izborimo sa traumom, da se bez mržnje i želje za osvetom suočimo sa Istinom? Ah da, zaboravio sam: mogu Hrvati, Nemci… Zaustaviće nas na našem evropskom putu…
