Ливно, Садиловац, Глина, Шушњар, Приједор, Пребиловци… Нижу се годишњице геноцидa над Србима у Независној Држави Хрватској – масовних клања, касапљења, спаљивања, бацања у јаме, силовања, протеривања, присилних римокатоличења српске деце, жена и мушкараца уочи, за време и после Илиндана 1941. године.
И још једна, нова годишњица, која се у Хрватској у ове дане прославља, а у Србији и Српској обележава парастосима – протеривање, праћено убиствима цивила и уништењима целих села, Срба из Далмације, Лике, Кордуна и Баније 1995. године. Упркос другачијим историјским околностима, јасно је да је реч о једном, дугорочном историјском процесу – планском, осмишљеном уништењу српског народа на тлу Крајине и Хрватске. Оно о чему су Павелић и Хитлер сањали, постигли су Туђман и Клинтон. Остаци остатака српског народа у Хрватској данас се убрзано претапају у Хрвате.
И да хоћемо, не дају нам да заборавимо
Све и када бисмо хтели да заборавимо на ове ужасе, потомци оних који су их починили то нам не дозвољавају. Догађаји се нижу и све је и сада, осамдесет година касније, готово увек повезано са геноцидом почињеним над Србима у НДХ. Покајања, па чак ни признања основних чињеница, нема ни у Берлину, ни у Загребу, нити у Сарајеву. Напротив, тамо су постали прави мајстори у порицању геноцида, најчешће оптуживањем самих жртава, бесмисленим поређењима и умањивањем размера злочина. Покретач и главни лобиста Резолуције о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ у Генералној скупштини Уједињених нација била је – Немачка.
Истина, већина чланица УН земаља била је против или уздржана, али резолуција је усвојена. Чак и земље које нису гласале за резолуцију, неретко су у образложењу тврдиле да Сребреница јесте била геноцид. Уколико, међутим, логоре смрти са милионским жртвама и један ратни злочин, Јасеновац и Сребреницу, или Аушвиц и Сребреницу, називамо истим именом, „геноцидом“, јасно је да нешто логички и појмовно са том речју више није у реду.
Можда је Ноам Чомски, у предговору књиге Политика геноцида Хермана и Питерсона, био у праву. Он каже да би реч „геноцид“, због америчких, НАТО злоупотреба, можда требало бар на неко време заборавити. Али то, очигледно, неће бити могуће. Ако им је заиста толико стало да Сребреницу сви називамо геноцидом (због чега је Немац Кристијан Шмит спреман и да нас похапси), можда би требало да за Јасеновац и Аушвиц искујемо нове појмове?
Ћутимо пред „европским путем“
Србија се на Ист Енду борила како је знала и умела. Све је, међутим, изгледало тужно и жалосно. Ова власт се већ истакла покушајима да се порицатељима геноцида додвори смањивањем броја жртава Јасеновца. Јер, шта ће бити са нашим „европским путем“? На исти начин, нудећи сличне „компромисе“, понашала се и на Косову и Метохији, где су Срби, у наше дане, претрпели не мање страшан геноцид. Резултати су у оба случаја исти. У загребачким државним институцијама сада тврде да су 1941-1945. Срби извршили геноцид над Хрватима.
Председнику Србије забранили су да посети Јасеновац. Сарајево, које је Павелићу дало „Црну легију“ и небројене, добровољне убице у цивилним оделима, а Хитлеру СС дивизију „Ханџар“, изједначава Јасеновац са Сребреницом. Председник Републике Србије, и сам потомак жртава геноцида, на директно питање новинара сарајевске телевизије, не сме да изговори да се у Јасеновцу догодио геноцид, „јер би то значило наредних сто година лоших односа са Хрватима“. До данас нико од оних који су га у Сребреници линчовали није кажњен.
Тако је и на Косову и Метохији. После свих председникових понуда „разграничења“ Србије и „Косова“, после нуђења de facto признања „Косова“ за несрећну „Заједницу српских општина“, данас нам отимају последње светиње и протерују најбоље Србе, који су тамо издржали пуних 25 година окупације и терора. Распродаја сећања на мученичке претке, живих сународника и светиња може да се заврши само сломом и срамотом.
Црна Гора
Највеће разочарење на Ист Енду била је Црна Гора. Нема сврхе трошити речи на оно што су тамо учинили црногорски властодршци. Потом су, по обичају, ушли у трговину. Тамошњи Срби, пошто су претходно претили немирима, на то су пристали. После гласања за резолуцију о Сребреници, у црногорској скупштини усвојена је „Резолуција о систему логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен“.
Одакле ту Дахау и Маутхаузен? Јесу ли су тиме Срби из Црне Горе хтели да бар мало узврате Немцима? Али зашто су онда заборавили Аушвиц? Или су ти логори поменути из истог разлога због кога се у овој резолуцији геноцид над Србима помиње само на једном месту и то у оквиру исказа да су у њима „мучени и убијани Срби, Јевреји, Роми, као и други народи који су живјели у Југославији и у другим европским државама“.
Титоистичко изједначавање
Баш као у Титово и посттитовско време: тада су, уколико су уопште помињани „злочини“ над Србима, они „ишли у пакету“ са осталима – Јеврејима, Ромима, „Хрватима и Муслиманима антифашистима“, итд. Тиме је деценијама сакривана суштина постојања НДХ и највећа тема модерне српске историје – геноцид над српским народом. Јевреји и Роми су убијани заједно са Србима, на не мање ужасне начине, али они ни по броју ни по суштинској намери хрватских и муслиманских усташа, нису били главне жртве.
На стављање у исту раван геноцида над Србима са убијањем хрватских и муслиманских антифашиста, не вреди обазирати се. Бар то је избегнуто у овој несрећној резолуцији, која се, судећи по тексту, само узгред бави и геноцидом над Србима.
Није јасно ни зашто је у њој само оно што се догодило у Јасеновцу названо геноцидом, јер геноцид се одиграо у целој Независној Држави Хрватској, посејаној стратиштима и гробницама српског, јеврејског и ромског народа.
Деценијама нема резолуције у Скупштини Србије
Наравно, режимски патриоти у Србији нису штедели критике на рачун „издаје Црне Горе“. Овдашња скупштина се, међутим, упркос вишегодишњим иницијативама и предлозима да Србија коначно добије резолуцију или дан сећања на геноцид почињен над Србима у НДХ, до данас није усудила да усвоји чак ни документ какав је овај, црногорски. После изјаве Председника републике Србије сарајевској телевизији схватили смо и зашто.
Можете ли да замислите председника Израела, који се боји да ће се Немци наљутити уколико каже да се у Аушвицу догодио геноцид? Актуелни председник Јерменије, истина, не жели да увреди Турке и Азербејџанце. Из Јерменије стижу вести да се тамошњи уџбеници историје прилагођавају њиховим захтевима. Сви знамо шта се данас догађа са овом земљом и Нагорњим Карабахом.
Скупштина Црне Горе је, упркос срамоти на Исти Риверу и недостојној политичкој трговини, за Јасеновачке Новомученике урадила више него Народна скупштина Републике Србије. Ко зна, можда ће ова несрећна резолуција, изгласана на Видовдан, у историјској перспективи остати упамћена као први документ којим је почело смештање геноцида у НДХ тамо где он припада, у темеље националног идентитета српског народа?
Поред тога, можда је неко од писаца ове резолуције знао оно што већина Срба не зна, да су у два концентрациона логорима у аустријском месту Маутхаузен Срби убијани у два светска рата. У Првом је убијено око 8.000, у Другом близу 12.000.
Резолуција скупштине Црне Горе могла би, упркос свему, да стекне важно место у нашем колективном сећању захваљујући – Републици Хрватској. Она је унапред јавно претила Црној Гори, уколико се усвоји ова резолуција.
Реаговање Хрватске
Када се то догодило, Хрватска је реаговала отвореним нападом, претњама угожавањем црногорског „европског пута“ и чак забраном уласка на своју територију тројици политичара за коју је проценила да су најодговорнији за усвајање резолуције.
При томе, како је приметио чак и „Дојче Веле“, у саопштењу хрватског Министарства спољних послова, злочини у Јасеновцу ни једном речју нису осуђени. Из свега проистиче логичан закључак – Република Хрватска је овим чином стала у одбрану Независне Државе Хрватске и логора смрти Јасеновац, Дахау и Маутхаузен.
После свега, овакав потез хрватске владе не би требало било кога да зачуди. И његово порекло требало би тражити у практичној политици. Повучен је дан после реконструкције црногорске владе, којим је учињен још један корак у заустављању сегрегације којој су Срби у Црној Гори били деценијама подвргнути. У том времену, Хрватска је неометано настављала стару титоистичку политику одвајања Црне Горе од Србије. Идентитетска политика НАТО држава и Мила Ђукановића у Црној Гори водила је ка хрватизацији тамошњег становништва. Загреб је, једноставно, реаговао успаничено и, показаће се, брзоплето.
Погром
Србија је, коначно, почела да обележава годишњице уништења српског народа у Хрватској 1995. године. Тај догађај је сада по први пут назван „Погром“. Овом речју се, међутим, у целом свету обележавају улична, више или мање стихијска насиља над припадницима једног народа, праћена убиствима, пљачком и разарањем. Реч „погром“ је, у исто време, оруђе русофобије, јер потиче од срамотних, масовних уличних обрачуна са Јеврејима у царској Русији у 19. и раном 20. веку.
Срби су погроме искусили на Косову и Метохији 2004. године, у Хрватској 1990. године, у Сарајеву и још неколико градова Босне и Херцеговине 1992-1995, у Сарајеву и Загребу 1914, у Загребу 1902… Првих дана августа 1995, пошто је претходно на Брионима усвојен план уништења Срба у Хрватској („Брионски транскрипти“), војска, а не улична гомила, протерала је преко 250.000 и убила готово 2.000 људи. Убијана су деца, жене и старци, спаљена цела села, уништено непроцењиво културно благо, да би до данас преостали, застрашени и напуштени Срби били асимиловани у Хрвате. Узгед, да ли се то догодило у Сребреници?
Геноцид, а не погром
Ово дакле, није био погром. То је био део једног, троструког Геноцида, који је у Босни, Херцеговини и Србији започео 1914, попримио огромне размере у Хрватској, Босни, Херцеговини и Србији 1941-1945, продужио се 1991-1995, да би се, кроз асимилацију, застрашивања, хапшења, укидања ћирилице, наставио до данашњег дана (ко у то не верује, нека прочита дефиницију геноцида усвојену у УН 1948). У Хрватској се 1995. одигравао Геноцид, а не Погром.
Да ли ћемо за ову недостојну и неразумну распродају сећања на сопствене, мученичке претке да оптужујемо Немце, Хрвате, Бошњаке, Албанце, Американце, Енглезе? Или ћемо се коначно погледати у огледало? Ми имамо власти које, упркос упозорењима стручне јавности, умањују број жртава геноцида у Независној Држави Хрватској.
Поцепане крпе, српске и немачке заставе
То што они имају да кажу о овом судбоносном догађају целе наше историје, сажима се у бесмисленој пароли којом су окитили Београд: „Ми нисмо геноцидан народ“. Поцепане крпе са овим натписом месецима су висиле са надвожњака на аутопуту који пролази кроз главни град, док су доле, на бандерама, вијориле братски измешане немачке и српске заставе у част Олафа Шолца, који је дошао да са њима потпише уговор о немачкој експлоатацији литијума у нашој земљи.
Ко то може да нас спречи да пишемо и говоримо о Јасеновцу, Јадовну, Козари, Гаравицама, Старом Броду, Шушњару, Глини, Коларићу, Пребиловцима, Ливну… Да сами себи коначно признамо да је потребно да се као заједница и појединци изборимо са траумом, да се без мржње и жеље за осветом суочимо са Истином? Ах да, заборавио сам: могу Хрвати, Немци… Зауставиће нас на нашем европском путу…
