Prepoznati ono što je najvažnije, dati mu prednost u odnosu na ono što je manje važno, ili je nevažno, razlikovati bitno od nebitnog – to su veštine kojima se, u današnjem svetu, mora uporno i disciplinovano ovladavati. Koliko puta smo se mašili telefona ili uključili računar, da bismo, privučeni novim objavama, zaboravili zašto smo, ustvari, za njima posegnuli? Mame nas, bezbrojnim porukama, ne samo dokoni prijatelji, nego i algoritmi preko kojih korporacije i lovci na ljudske duše na nama zarađuju, ili nas u nešto ubeđuju. Tako funkcioniše savremeni svet. U svakom trenutku zatrpani smo informacijama i razdraženi podsticajima. Kako da sami sebe otkopamo iz te gomile otpada i kako da se vratimo na svoj put?
Čovek koji zaboravlja na prioritete povodi se za impulsima. On troši vreme na besmislice, biva ispunjen nezadovoljstvom i ne ostvaruje svoje istinske, egzistencijalne, životne ciljeve. Sledi sirenske pesme i ne stiže na Itaku. Na isti način, zajednica koja ne zna šta su njeni glavni ciljevi, dozvoljava da joj ih neko drugi određuje, gubi svoj put i svrhu. Tako je i sa narodima i državama. Između njih, na žalost, vlada stalno takmičenje, koje neretko prelazi u neprijateljstvo, sukobe i ratove. Zato uvek ima onih koji će se potruditi da države i narode zbune lažnim temama i okrenu njihovu pažnju sa onoga što je za njih sutinski važno. Uticaj na medije i školski sistem date zemlje danas u tome ima presudnu ulogu.
Srpski narod suočava se sa egzistencijalnim pretnjama. NATO države Srbiji na silu menjaju granice i otimaju teritorije. Sudeći po istoriji međunarodnih odnosa, to može da dovede do njenog rasparčavanja. Genocid na Kosovu i Metohiji, koji za cilj ima nestanak Srba iz ovih krajeva, danas je uzeo formu gotovo svakodnevnog terora – otimanja institucija, hapšenja ljudi, vređanja i ponižavanja žena, premlaćivanja dece, ugrožavanja Srpske pravoslavne crkve i njenih svetinja. Vlasti Republike Srbije – Aleksandar Vučić i njegovi saradnici – ne čine doslovno ništa da to spreče. Naprotiv, nizom poteza od 2013, naročito od 2023, oni su, korak po korak, raspustili i Albancima predali gotovo sve srpske institucije na Kosovu i Metohiji, a Srbe na severu Kosova, od dobro organizovane zajednice kadre da se odbrani, postepeno pretvorili u lovinu albanskih parapolicijskih struktura. Otvoreno kršeći Ustav Srbije, Vučić i saradnici Albancima i njihovim zapadnim zaštitnicima odavno nude „razgraničenje“ na Kosovu i Metohiji, kojim bi najveći deo Srba i gotovo sve glavne srpske svetinje bili predati Velikoj Albaniji. To je sprečeno samo zahvaljujući Albinu Kurtiju, koji neće da čuje za bilo kakve „kompromise“. Upravo ovih dana iz Beograda predlažu Prištini da, preko sistema „licenciranja“, ili izdavanja dozvola, „integriše“ poslednje dve srpske institucije na Kosovu i Metohiji – prosvetu i zdravstvo. Tako bi se, valjda, srpski univerzitetski i školski kurikulumi, nastavni programi, kadrovske politike, zdravstveni sistemi, određivali u nadasve tolerantnoj i multikulturno orijentisanoj Prištini (ovde).
Republika Srpska, kao poslednja odbrana ostatka ostataka srpskog naroda sa one strane Drine, posle genocida u 20. veku, nalazi se pod svakodnevnom, otvorenom pretnjom gašenja suvereniteta. Njen predsednik Milorad Dodik prvostepeno je osuđen na nadrealnom, farsičnom sudskom procesu, zato što nije poštovao odluke samozvanog, nemačkog upravljača Bosne i Hercegovine. Dodik se poziva na slovo Dejtonskog ugovora, ali mu iz Beograda poručuju da „vraćanje na izvorni Dejton nije moguće“ i da će morati da poštuje vlast sarajevskih parasudova i nemačkih samozvanaca (ovde). Time se i u Srpskoj najavljuje ista kapitulantska politika, koja je Srbe na Kosovu i Metohiji dovela u bezizlazan položaj.
Iza planova da Srbi nestanu sa Kosova i Metohije i da budu sasvim obespravljeni u Bosni i Hercegovini stoje zemlje NATO pakta (EU i SAD); vlasti u Beogradu u tome im samo pomažu. One trguju srpskim teritorijama, životima, sećanjima srpskog naroda, ali i zdravljem građana Srbije. O tome svedoči njihova spremnost da u najplodnijim delovima Srbije, za interese multinacionalnih, privatnih korporacija, EU i Nemačke, otvaraju rudnike litijuma.
Srbi su podvrgnuti asimilaciji i nestajanju, posle ponovljenih genocida u 20. veku, u Republici Hrvatskoj, ali i u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. I to se, naravno, događa na inicijativu ili uz podršku zemalja NATO pakta.
Baš kao i 1914. i 1941, pohod na Srbe samo je uvod za juriš na Rusiju. NATO sada provocira nuklearni rat sa ovom velikom silom, možda i sa Kinom. U okviru priprema za veliki rat, nišani su, međutim, još okrenuti ka Srbima. Dok čitate ovaj tekst, na Kosovu i Metohiji održava se zajednička vojna vežba („Difender Jurop 1025“) SAD, Hrvatske, Albanije, Bugarske, Severne Makedonije i „Kosova“ (koje, naravno, prema Rezoluciji 1244 SB UN nema pravo na bilo kakve oružane snage). Protiv koga se spremaju Hrvati, Albanci i Bugari? Dobro došli u 1914. i 1941…
Ovde je, dakle, reč o goloj, egizstencijalnoj pretnji. Postavlja se prvo i osnovno pitanje: hoće li Srbi živeti ili će nestati? I drugo – hoćemo li da dozvolimo da Srbija bude rasparčana i da nam ugase Srpsku? Cela istorija čovečanstva potvrđuje da se bez države jedan narod pretvara u stado, izloženo hirovima i gladi vukova. Država se stiče i brani svim sredstvima. O tome ponajbolje svedoči srpska istorija, naročito doba od 1804. do 1999. godine. Kako preživeti, uprkos svim iskušenjima?
Zbog svega, ne može biti ni čudno ni slučajno to što Srbiju potresaju višemesečni, masovni protesti studenata i građana. Divno je videti mlade ljude rešene da uđu u javni život svoje zemlje, da se otvoreno suprotstave katastrofalnoj politici vlasti. Ali, šta su njihovi zahtevi? Objavljivanje dokumentacije o radovima na nadstrešnici u Novom Sadu, koja se srušila i ubila 16 ljudi. Jasno je da se ovde radi o sistemskoj korupciji i bezakonju koje razjeda srpsko društvo. Ali, da li je borba protiv korupcije najvažniji prioritet ovog društva? Ima li korupcije u SAD i EU? Ruše li se i tamo građevine, uz masovne pogibije ljudi (ovde i ovde)? Zašto studenti, u potrazi za podrškom, trče u Brisel i voze bicikle u Strazbur? Kako profesori vide ciljeve ove višemesečne, masovne pobune? Treba pročitati poruku kojom se Univerzitet obraća pobunjenim studentima, kada ih moli da dozvole nastavak nastave, kako ne bi propala školska godina a sa njom, možda i sam Univerzitet. Tu se kaže da „društveni pokret studenata u blokadi“ vodi „borbu za pravednije društvo“ za „odgovornost i valjanost postupanja institucija“ za rešavanje „društvenih problema od najveće važnosti“. Jesu li to prioriteti, ključne teme kojima ovo društvo i zemlja moraju da se posvete?
Neko će, sa punim pravom, primetiti da je ikonografija uličnih protesta potpuno srpska, pa i pravoslavna. Tu su srpske zastave, čak i one na kojima se vide Kosovo i Metohija, uz natpis „nema predaje“. To je velika promena, u poređenju sa nedavnim, takođe veoma masovnim protestima („Srbija protiv nasilja“), na kojima je Kosovo bilo zabranjena reč. I tada i danas, naravno, Kurti koristi gužvu u Beogradu da bi gasio preostale srpske institucije na Kosovu.
Rodoljubiva srpska omladina možda čini većinu mladih pobunjenika. Zahtevi pokreta, na koje nailazimo na objavama plenuma pojedinih fakulteta su, međutim, ograničeni na pitanja korupcije i vladavine prava. Rodoljubiva većina ne određuje ciljeve ovog pokreta. Ona mu daje pešadiju, ali ne i generale. Njeni barjaci i obeležja ovde imaju samo folklornu ulogu.
Ko određuje teme i bira vođe ovog pokreta u koji su se, uz studente, ulile stotine hiljada građana? To su televizije i listovi u vlasništvu korporacije Junajted group. Posmatrači su ukazivali na to da je u osnivanju jedne od tih televizija učestvovao Dejvid Petreus, bivši diretkor CIA (ovde). Zna se i da je Junajted group u međuvremenu prodata britanskoj firmi Bi Si partners (ovde). Uređivačka politika ovih medija jasna je i potpuno određena – ona je prozapadna i antiruska. Tu se odavno dokazuje da su Kosovo i Metohija, pa i Republika Srpska kamen oko vrata Srbije i prepreka na njenom „evropskom putu“. Istini za volju, na ovim medijima ima više slobodnih razgovora o ovim temama nego na našoj, tobože patriotskoj, državnoj televiiji. Još jedna od odlika njihove uređivačke politike su sistematski, višegodišnji napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu i njenog Patrijarha. Ovi mediji, ali i društvene mreže su, na žalost, današnjem pokretu dali anticrkvenu boju.
Može se reći da mediji jače utiču na građane koji izlaze na ulice, pa i na uglavnom prozapadno orijentisane profesore, nego na studente. Zaista, među studentima, naročito na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kome predaje i potpisnik ovih redova, donedavno su bili vrlo uticajni levičari, koji su u ovim sličnim medijima videli oruđe korporativnog kapitalizma i kolonijalizma. Upravo oni su insistirali na oprezu prema svim, posebno zapadnim i prozapadnim medijima. Na Filozofskom fakultetu levičari su u tome imali podršku studenata nacionalista. Izgleda, međutim, da je sve to sada samo prošlost. Na ostalim fakultetima odavno, a odnedavno i na Filozofskom, preovladali su liberalno, prozapadno orijentisani studenti. Preko njih, na teme koje ovaj pokret uzima za svoje prioritete sada presudno utiču profesori, uglavnom prozapadni liberali, sa ponekim prozapadnim levičarem i prozapadnim nacionalistom. Borba između studenata levičara i profesora zapadnjaka, nije se vodila samo u fakultetskim amfiteatrima, nego, kako izgleda, i na stranicama Peščanika i sličnih sajtova (ovde). Levičari su, po svemu sudeći, pobeđeni; nacionalisti su, po običaju, ostali zbunjeni i pasivni.
Na to ukazuje i pristanak studenata na potpunu promenu svojih zahteva. Sada se oni više ne bore za istinu o nadstrešnici, nego za vanredne izbore, na koje će izaći pod Vučićevim uslovima, sa sopstvenom izbornom listom, gde će se, kako izgleda, naći profesori. Prva imena njihovih kandidata koja su se pojavila u javnosti, potvrđuju da se takav preokret uveliko odigrao. Upravo je Filozofski (i do određene mere Pravni fakultet) najtvrdokornije pružao otpor uticaju ProGlasa i sličnih prozapadnih, nevladinih organizacija, čiji su se članovi ne jednom izjašnjavali u prilog nezavisnosti Kosova. Sada je, kako izgleda, svaki otpor utihnuo. Štaviše, pokazalo se da u pravljenju studentske liste važnu ulogu ima jedna mreža Srba, čiji vodeći članovi žive uglavnom u Britaniji i SAD pri čemu, za razliku od većine pripadnika srpskog rasejanja, ispovedaju izrazito prozapadne, liberalne, libertarijanske i antiruske stavove. Jednom profesoru Univerziteta u Kragujevcu javili su se iz Londona, da bi mu ponudili mesto na listi i saopštili da im je potreban i poneki nacionalista njegovog kova, kako bi privukli glasače (ovde).
Nacionalisti koji su na ovo pristali kažu da se tako mora, jer pravu opasnost ne predstavljaju ovi ljudi i mediji, nego Aleksandar Vučić. Tvrde da se ne sme nametati čak ni kosovska tema, da se u pokretu ne bi stvarale podele i da bi se sačuvala podrška ovih uticajnih, novopečenih prijatelja. Lično, poštujem svačije pravo na drugačije mišljenje, ali ne vidim prostor za političku saradnju sa onima koji tvrde da da se treba odreći ljudi i svetinja na Kosovu i Metohiji. Mi smo, prosto, dva sveta, jer ne delimo osnovne moralne norme. Pri tome, među takve ubrajam i Aleksandra Vučića i njegove saradnike.
Dovoljno je, uostalom, setiti se kako su se završavale saradnje srpskih nacionalista sa Britancima i ostalim zapadnim silama. Ne moramo se vraćati čak do stvaranja jugoslovenske države 1918. godine, do puča od 27. marta 1941. godine, ili do propasti srpske ideje 1945. godine. Vojislav Koštunica je 24. septembra i 5. oktobra 2000. iza sebe ipak imao ozbiljne ljude i organizovanu stranku; zato je uspeo da donese ustav koji je i danas glavno pravno sredstvo u odbrani Kosova i Metohije. Suverenista je bilo i u Đinđićevoj partiji. Šta danas imaju nacionalisti koji su se pridružili ovom pokretu? Pita li ih iko išta? Teme i ceo kontekst njihovog delovanja u potpunosti određuju prozapadni mediji i organizacije.
Optužbe da ovakvo rezonovanje doprinosi odbrani Vučićeve vlasti ne zaslužuju ozbiljnu pažnju. Umesto vređanja neistomišljenika i kampanja mržnje po društvenim mrežama i medijima, potrebna nam je slobodna i trezvena rasprava, zasnovana na našem iskustvu, a ne na uvezenim ideologijama, o tome šta su istinski prioriteti ovog društva i ove zemlje.
Izgleda da u redovima studenata koji su nastojali da pokretu daju autentičnu boju i prepoznaju istinske, glavne teme, ipak nije nastalo potpuno rasulo. Upravo ovih dana studenti sa pravnih fakulteta u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu konačno su, posle šest meseci protesta, istupili sa detaljnim objavama o Vučićevoj izdaji Kosova i gaženju Ustava Srbije (ovde). Je li ovo samo labudova pesma studentskog pokreta, ili najava njegovog okretanja ka najvažnijim, suštinskim temama i iskušenjima ovog društva? Takav preokret možda bi mogao da spreči Vučića da se i dalje predstavlja kao jedini istinski branilac srpskih nacionalnih interesa, nasuprot tobože „izdajničkoj opoziciji“. Što brže napušta Kosovo i Metohiju, to više trobojki kači o gradske bandere; hoće li studenti uspeti da srpskoj zastavi vrate dostojanstvo?
Postoji jedna nesrećna tradicija Univerziteta u Beogradu, koju su davno uočili Žarko Vidović i Dragan Krstić. U trenucima najvećih iskušenja, njegovi profesori i studenti nepogrešivo su se okretali nametnutim temama i pomodnim ideologijama. Kada su 1941. godine ustaše i nacisti pripremali genocid nad srpskim narodom, na Univerzitetu u Beogradu studenti su se bavili pitanjima klasne borbe, dijalektičkog materijalizma i diktature proletarijata. To se završilo diktaturom Tita, uz podršku Velike Britanije, i trijumfom stare, austrougarske, velikohrvatske, antisrpske politike. Dok su se uveliko spremale pobune u Hrvatskoj i na Kosovu, kao i konačna, ustavna konfederalizacija Jugoslavije, Univerzitet u Beogradu je otkrivao mladog Marksa, da bi se u „lipanjskim gibanjima“ 1968. preimenovao u „Crveni univerzitet Karl Marks“. Univerzitet u Beogradu, naravno, nije bio kriv za posledično, krvavo razbijanje Jugoslavije i rasparčavanje srpskog naroda; pokazao je, ipak, da ni moralno ni filosofski, nije umeo da odgovori na zahteve svog vremena. Čak i usred tih ratova, u kojima su NATO zemlje bile ujedinjene u odbrani britanskog, titoističkog, antisrpskog nasleđa, studenti i profesori Univerziteta u Beogradu marširali su 1995. godine ulicama pod britanskim, nemačkim, francuskim, američkim, zastavama. Danas nose srpske barjake; da li su nas NATO bombe i zločini zaista probudili iz ideoloških mamurluka?
Hoće li se Univerzitet u Beogradu ikada osloboditi iluzija, da bi konačno naučio da prepoznaje prioritete i potrebe ove zemlje i ovog naroda? Cena bi i ovoga puta mogla da bude preskupa. Na kocki nije samo opstanak Univerziteta, jer vlast otvoreno poručuje da će umeti da se sa njim konačno obračuna. Još ima vremena da se upotrebi pamet. Vreme iskušenja, po svemu sudeći, tek dolazi.
